ДУХОВНE ПОУКE
(1)
Кад ступиш у подвиг, труди се да се супротставиш духу сујете и да га савладаш. Појавиће се сила Божија, која ће ти у свако време давати ревност и топлоту, од које нема ничег вреднијег.

Св. Антоније Велики

(2)
Пазимо да савест наша није престала да нас гризе услед тога што се, на известан начин, уморила, а не услед чистоте наше. Знак разрешења од греха је у томе што човек увек сматра себе дужником.

Св. Јован Лествичник
АПП ЗА МОБИЛНЕ
Драги пријатељи, са ентузијазмом и узбуђењем вас упознајемо са најновијим, оригиналним у српској цркви пројектом наше парохије – апликацијом за телефон...


ЦРКВЕНИ КАЛЕНДАР
19/07/2018
(06/07/2018 по јулијанском)
Свети преподобни Сисоје Велики
Свети мученици Марин и Марта, са синовима Авдифаксом и Авакумом, свештеником Валентином, Кирином, Астеријем и многим другим.
Обретеније моштију свете Јулијаније, девице
Света мученица Лукија
Свети свештеномученик Астије, епископ дирахијски (драчки)
Свети мученици Анатолије, Антоније и још 22 са њима
Свети мученик Коинт
Свети мученици Исавр ђакон, Василије, Инокентије, Филикс, Ермије и Перегрин
Свети мученици Филимон, Архип и Онисим
Свети мученик Епимах
Свети мученик Александрије
Свети мученик Аполоније
Свети мученик Василије
Свети преподобномученик Кирил

БЛОГ ПАРОХИЈЕ
ЖИТИЈА СВЕТИХ ЗА ДАНАС

Прочитај...

19. Јули
(6. Јули по јулијанском)

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ СИСОЈА ВЕЛИКОГ

Измалена заволевши Бога, преподобни Сисоје узе на себе јарам крста и са усрђем последова Христу, проходећи испосничке подвиге у египатским пустињама. У равноангелном живљењу свом он смирењем и молитвом побеђиваше огромне војске невидљивих непријатеља. Боравиште блаженог Сисоја налажаше се у пустињској гори, у којој се преподобни Антоније Велики подвизавао, и сам преподобни Сисоје бејаше подражавалац Антонијева живота.

За своје смиреноумље блажени Сисоје доби од Бога толику благодат, да је и мртве васкрсавао, што се види из Патерика[1], где о њему пише ово. Једном приликом један мирјанин крену са својим сином, малим дечаком, ка ави Сисоју у Антонијеву гору ради благослова. Али путем дечко се разболе и умре. Међутим, отац се његов не узнемири због тога, него са вером однесе мртвог сина к старцу. Ушавши у келију к преподобноме, он му паде пред ноге, уједно ничице положивши мртвог сина крај старчевих ногу као да проси благослов и молитву. Пошто старац сатвори молитву и даде благослов, дечаков отац изиђе напоље оставивши мртвог сина крај старчевих ногу. А старац, не знајући да је дечко мртав и мислећи да он ничице лежи очекујући благослов и молитву, рече му: Устани, чедо, и изађи! - И тог тренутка мртви дечак устаде и изиђе за оцем својим. А отац, угледавши свога сина жива, поврати се са њим к старцу и, помоливши се, одаде му благодарност. Старац пак, дознавши да је васкрсао мртваца, веома се ожалости, јер није желео да чини чудеса да га људи не би славили, и запрети томе човеку да никоме не прича о томе све до смрти његове.

Овог богонадахнутог оца упиташе једном братија: Ако брат падне у грех, је ли му доста једна година за покајање? - Сурова је та реч, одговори старац. На то братија рекоше: Значи, потребно му је шест месеци да се каје? - Старац одговори: Много је. Тада братија поново упиташе: Можда му треба четрдесет дана на покајање? - И то је много, одговори старац. Затим рече: Верујем у милосрђе Човекољупца, да, ако се човек покаје свом душом, Бог ће му примити покајање за три дана.

Брат неки упита аву Сисоја: Шта да учиним, оче, јер падох у грех? - Устани, чедо, и спашћеш се, одговори старац. На то брат рече: Али ја, пошто устадох, поново падох. - Поново устани! узврати старац. Тада брат упита: Докле ћу онда падати и устајати? - Старац одговори: Док ти не дође крај, и затекне те или у добру или у злу; стога треба стално исправљати себе, да би те у томе и смрт затекла.

Једном неко поклони мех вина братији на Антонијевој гори. Један монах нали од тог вина у један мали суд, и са чашом у руци оде код аве Сисоја; напуни чашу и даде је ави, и он је попи; затим нали и другу, ава попи и њу; али кад он нали трећу и понуди је светом ави, он одби, рекавши: Доста, брате! зар не знаш да је трећа од Сатане?

Један монах би напуштен од свог друга саподвижника, и дође к ави Сисоју и рече му: Мене је напустио мој друг сажитељ, и ја желим да му се осветим. - Старац му на то рече: Хајде да се помолимо Богу! - И док се мољаху, свети старац рече у својој молитви и ово: Господе! одсада нам није потребно Твоје старање о нама, јер ћемо се ми сами светити за себе! - Када брат чу ове речи, паде пред ноге старцу и рече му: Одсада се нећу прети са тим братом. Опрости ми, оче! - И тако ава Сисоје излечи свога брата.

К ави Сисоју дође један човек који је желео да постане монах. Старац га упита, да ли има какво имање у свету. Човек одговори: "Имам једнога сина". Старац, желећи да испита да ли он има способности за послушност, рече му: "Иди и баци сина у реку, па онда дођи да се замонашиш". Човек одмах оде да то изврши. А када он оде, старац посла једнога брата за њим да га спречи у томе у последњем тренутку. Дошавши кући, човек узе сина, и кад хтеде да га баци у реку, брат монах му рече: "Немој га бацати!" Човек му на то одговори: "Отац мој рече ми да га бацим". Монах му онда рече: "Мени отац наложи да га не смеш бацити". После тога овај човек дође к светоме старцу, и својом послушношћу постаде изврстан монах.

Један брат упита аву Сисоја, говорећи: "Реци ми једну реч, по којој бих могао живети". Старац му на то одговори: "Зашто ме тераш, брате, да ти речем бескорисну реч? Што видиш да ја чиним, чини и ти".

Неко од отаца упита аву Сисоја, говорећи: Када ја живим у пустињи и варвари изиђу против мене да ме убију, смем ли ја, ако располажем снагом, да убијем једнога од њих? - Старац му одговори: Не! Повери себе Богу, и препусти то Њему. Јер ма какво искушење снашло човека, он треба да рекне себи: оно ме је снашло због грехова мојих. А кад му се што добро догоди, он треба да говори себи: догодило ми се по промислу Божјем.

Ава Амон се жаљаше ави Сисоју, како не може да упамти прочитане мудре изреке, да би их могао поновити у разговору с људима. Свети Сисоје му одговори: То није нужно. Нужна је једино чистота срца. Задобије ли њу, човек треба да говори из ње без сувишне бриге.

У преподобног оца Сисоја беше ученик Аполос. Под утицајем вражје лукаве силе код Аполоса се, поред других жеља и искушења, појави и жеља за свештеничким чином. У сновиђењима њему се јављаху беси у облику светитеља који га хиротонисаше за епископа. Пробудивши се од сна, он стаде молити старца да му нареди да иде у град код архијереја да прими свештеничко рукоположење. Но старац му забрањиваше, и саветоваше му да не тражи чин кога није достојан. Огорчивши се на многе поуке и савете старчеве, Аполос кришом побеже од старца и упути се у Александрију к својим сродницима по телу, да би уз њихову помоћ што пре добио презвитерски чин.

Када Аполос иђаше путем, срете га ђаво у облику веома високог човека, потпуно наг и црн, одвратна лица, са дебелим уснама и гвозденим ноктима; имајући изглед звери и женске груди, он беше и мушко и женско у исто време; страховито смрдљив, он пред очима Аполоса показиваше тако велику бестидност, да је срамно описивати је. Обиснувши се о врат Апостолу, ђаво га грљаше и често целиваше. Аполос ограђиваше себе крсним знаком и отимаше се из његових руку. Но ђаво му говораше: "Зашто бежиш од мене? Знај, ти си мој, и ја те волим, јер ти испуњујеш моје жеље. Ради тога ја и дођох теби да те пратим, док не испуним све твоје жеље". - Аполос пак, не могући трпети његов смрад и бестидност, подиже очи к небу и громко повика: "Боже, ради молитава оца мог Сисоја помози ми и избави ме од ове напасти!"

И одмах ђаво, одступивши мало од њега, претвори се у дивну нагу жену, и рече му: Ходи и задовољи своју жељу, јер си ме много пута одморио у срцу твом помислима твојим. - Затим опет рече: Ја сам желео да те начиним попом и епископом, али ме молитве лакомог старца Сисоја одгоне од тебе. - Рекавши то, ђаво постаде невидљив.

Обузет силним страхом, Аполос се врати к старцу, и припавши к ногама његовим исповеди му све шта се догодило, и мољаше за опроштај. Исто тако он и братији исприча шта све претрпе он заведен од ђавола, и како му помогоше молитве преподобног оца Сисоја. И заиста, молитва његова беше силна на прогнање бесова. Она и од другог ученика његовог, Авраама, одагна нечистог духа који га је мучио. И сви зли дуси бежаху од светог Сисоја, не смејући се приближити храбром и непобедивом војнику Христовом.

Пошто проживе у пустињи шездесет година, преподобни Сисоје се приближи својој смрти. Када је имао да се престави, и крај њега беху монаси, лице његово засија као сунце, и он им рече: "Ево, дође ава Антоније". Мало затим он опет рече: "Ево, дође лик пророка. Лице му поново засија још јаче, и он рече: "Ево, дође лик апостола". И лице његово заблиста двоструко јаче, и он разговараше с невидљивим лицима. А братија га молише, говорећи: Оче, кажи нам, с ким разговараш? - И он им рече: Ево, анђели дошли да ме узму, а ја им се молим да ме оставе још мало овде, да бих се покајао. - Братија му рекоше: Теби, оче, није потребно покајање. - На то им старац одговори: Заиста не знам, да ли сам уопште и почео да се кајем. - Међутим сва братија знађаху да је он савршен. После тога он још силније засија, и лице његово постаде као сунце, и сви се уплашише. Тада им старац рече: Гледајте, гледајте! ево Господ долази, и говори: Донесите ми изабрани сасуд из пустиње! - Рекавши то, преподобни одмах предаде дух свој Господу.[2] Утом блесну муња и келија се испуни миомира. Таквим блаженим завршетком завршивши свој временски живот, преподобни Сисоје се пресели у живот бесконачни. Сада он обитава са Христом и наслађује се гледањем лица Његова заједно са оним зборовима светих које виде при својој кончини. Молитвама преподобног оца нашег Сисоја нека се и ми удостојимо те насладе благодаћу Господа нашег Исуса Христа, коме слава вавек. Амин.

СПОМЕН СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА АСТИЈА, епископа Дирахијског (Драчког)

Пострадао као епископ Драчки (у Албанији) за време цара Трајана (98-117 г.) и намесника Агриколе.[3]

СТРАДАЊЕ СВЕТИХ МУЧЕНИКА МАРИНА, МАРТЕ, АВДИФАКСА, АВАКУМА, КИРИНА, свештеника ВАЛЕНТИНА, АСТЕРИЈА и многих других

У време римског цара Клаудија[4] допутова из Персије у Рим неки високородан и богат човек, по вери хришћанин, по имену Марин. Он допутова са својом женом Мартом и са два сина, Авдифаксом и Авакумом, да се поклоне гробовима светих апостола[5] и других светих. Налазећи се у Риму, они стадоше посећивати хришћане који беху по тамницама и сахрањивати тела убијаних за Христа. Прешавши реку Тибар[6] они тамо у другом граду нађоше у тамници светог мученика Кирина, који већ беше поднео многе ране за Христа. Дошавши к њему, они се бацише пред ноге његове молећи га да се помоли за њих Господу. Потом стадоше служити својом имовином њему и осталим сужњима Христовим са њим; и умивајући им ноге, они том водом кропљаху себе. И проведоше они тамо осам дана, служећи светима.

У то време цар Клаудије нареди да се без суда убијају они који се нађу да су хришћани. А кратко време пре тога беху ухваћени двеста шездесет хришћана, које цар осуди да копају земљу. Њихова тамница се налажаше ван града, на путу званом Саларијски[7], где се правила лончарија. Цар нареди војницима да све те хришћане стрелама побију на гледалишту, па да им онда спале тела. Када дознадоше за то Марин и Марта са синовима, они се веома ожалостише, и отидоше на место погубљења светих мученика заједно са светим Јованом презвитером, тајно вађаху из ватре тела њихова, која су могла да се изваде, обавијаху их чистим плаштаницама и погребаваху у пећини која се налазила поред Саларијског пута на падини горе Кукумер. Са телима светим мученика они погребоше тело неког царског трибуна[8] Власта, убијеног за Христа, и проведоше тамо са презвитером Јованом много дана у посту и молитвама. Дознавши за то, цар Клаудије нареди да пронађу Марина са његовом дружином, али их не пронађоше, пошто се скриваху.

Када се они из пеђине вратише и одоше к тамници где је био затворен свети мученик Кирин, они га у њој не нађоше, пошто уочи њиховог доласка, нођу, он би мачем убијен и у реку Тибар бачен. Сазнавши на ком месту тело светога би бачено, они сачекаше ноћ, па га по мраку стадоше тражити. И нашавши га, они га погребоше у пеђини, у гробници Понтиана.

Када после тога пролажаху с оне стране Тибра, а још беше ноћни мрак, они чуше из једне куђе гласове који певаху. То беху хришћани, који се са епископом Калистом беху сабрали, и вршаху свуноћно богослужење, славећи Бога. Чувши појање хришћана, Марин и дружина њихова веома се обрадоваше, и пришавши к вратима те куђе стадоше лупати. Но хришћани који беху унутра не шћаху да отворе, јер се бојаху идолопоклоника да их не нападну. Тада свети Калист, обративши се онима што беху с њим, рече: Будите храбри! не бојте се! Христос куца на наша врата. Отворимо Му, пошто нас Он призива. - Рекавши то, епископ сам пође и отвори врата. Када Марин, Марта и њихова два сина угледаше епископа, они му се бацише пред ноге, просећи благослов. И обрадова им се епископ и сви верни, и увевши их унутра с љубављу их поздравише, па заједно с њима стадоше вршити молитву. Марин са женом и синовима проведе у том месту два месеца, дању се кријући а ноћу се на молитву сабирајући.

У то време цар Клаудије нареди да му у дворац близу позоришта доведу на суд ради ислеђења једног честитог човека, по имену Валентина, по чину свештеника, који због исповедања Христа би ухваћен и у тешке окове окован. Када Валентина доведоше пред цара, цар му рече: Зашто ти, живећи усред народа нашег, ниси сагласан с нама? Ја доста слушам о вашем хришћанском учењу, и чудим се како ти, паметан човек, вараш себе пустим бајкама вере ваше. - На то блажени презвитер Валентин одговори: Када би ти знао дар Божји који се налази у нашој вери, веру би нашу с радошћу примио и ти сам, и народ твој, одбацио би демоне и идоле руком начињене и исповедао би јединог свемогућег Бога Оца и Сина Његовог Христа, Творца свега постојећег, који је створио и небо, и земљу, и море, и све што је у њима.

Тада један чувар закона из свите цареве громко упита светог презвитера: А шта ти мислиш о богу Дију[9] и Меркурију[10]? - Презвитер одговори: Ја о њима не мислим ништа друго сем то, да они беху бедни и покварени људи који време живота свог проведоше рђаво, у пороцима и телесним сластима. А и ти, будеш ли ми испричао порекло њихово и дела њихова, увидећеш сам колико су били покварени. - На ово чувар закона громогласно повика: Овај хули богове, управитеље римскога царства!

Цар Клаудије, саслушавши стрпљиво овај разговор, рече Валентину: Ако је Христос Бог, зашто ми онда не изложиш сву истину о њему? - Свети презвитер одговори цару: Послушај ме, о царе! и биће спасена душа твоја, и прошириће се царство твоје, и ишчезнуће непријатељи твоји, и постаћеш победитељ над свима, и насладићеш се овде временскога а у будућем животу вечнога царства. Само учини ово: покај се што си пролио крв светих, поверуј у Христа и прими свето крштење.

Тада Клаудије рече присутнима: Чујте, римски грађани и сви људи, какво нам здраво учење објављује овај човек. - Но епарх[11] Калпурније громко рече на то: О, царе! ти вараш себе лажним учењем овога човека. Сами судите, је ли праведно да оставимо оне богове, којима се од детињства свог научисмо клањати се.

Када епарх изговори ове речи, цару се промени срце, и он предаде Калпурнију презвитера Валентина рекавши му са тугом: Стрпљиво га саслушај. Ако учење његово не буде здраво, онда поступи са њим по закону, по коме се суде скврнитељи светиње; ако пак нађеш да је савет његов здрав и прав, онда зашто га не бисмо послушали?

Епарх Калпурније, узевши светог презвитера Валентина, предаде га једноме од својих главних чиновника, Астерију, човеку паметном, и рече му: Ако овога човека будеш речима својим приволео на једномислије с нама, ја ћу о памети твојој обавестити цара, и ти ћеш му постати пријатељ.

Астерије узе презвитера Валентина и одведе га дому свом. Када свети Валентин уђе у дом Астеријев, он преклони колена на молитву и рече: Боже свега видљивога и невидљивога, Створитељу рода људског, Ти си послао Сина Свог, Господа нашег Исуса Христа, да нас спасе од обмане ђавоље и да нас приведе од таме у истиниту светлост; Он нас и призва к Себи говорећи: Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени, и ја ћу вас одморити (Мт. 11, 28). Ти обрати овај дом к Себи, и дај му после таме светлост, да позна Тебе - Бога и Христа у јединству са Духом Светим вавек. Амин.

Када светитељ заврши молитву, Астерије који чу речи молитве његове, рече му: Чуди ме то што ти вашег Христа називаш светлошћу. Светитељ одговори: Господ наш Исус Христос, рођени од Духа Светога и од Пречисте Дјеве Марије, ваистину је истинита светлост која обасјава свакога човека, који долази на свет (Јн. 1, 9). Астерије на то рече: Ако Он обасјава свакога човека, ја ћу сада проверити да ли је истина то што ти говориш. Ја имам кћер која је ослепела пре друге године своје; и ако јој ти именом Христа твог повратиш вид, онда ћу ја учинити све што ми наредиш. - Свети презвитер му рече: Доведи је к мени. - Астерије хитно оде и доведе слепу девојчицу. Тада свети Валентин, подигавши руке и очи к небу, дуго се са сузама мољаше. Затим положи руку своју на очи слепе и рече: Господе Исусе Христе, обасјај слушкињу Твоју, пошто си Ти истинита светлост. - И девојчица одмах прогледа. Видевши то, Астерије и његова жена припадоше к ногама светитељу и рекоше: Молимо те, чини с нама што желиш, да бисмо постали слуге Христове и спасле се душе наше. Светитељ им на то рече: Учините што ћу вам наредити. Ако од свег срца верујете у Христа, онда поразбијајте све идоле што су у вашем дому, постите, опростите дугове дужницима својим, па примите свето крштење, и тако ћете бити спасени.

Астерије и жена његова с радошћу пристадоше да све то испуне. Наложивши им тродневни пост, свети Валентин их стаде учити истинама свете вере. А пошто Астерије имађаше под влашћу својом многе сужње, то их он све ослободи окова и пусти из тамнице на слободу. И после тродневног поста, када дође недеља, крсти се Астерије са целим домом својим, у коме беше четрдесет шест душа обојега пола. После тога позва у дом свој и светог епископа Калиста и доби благослов од њега.

Чувши за Астеријево крштење, блажени Марин, жена његова Марта, и синови њихови Авдифакс и Авакум, с великом радошћу дођоше у дом Астеријев, благодарећи Бога. И проводоше тамо тридесет два дана.

Међутим цар, дознавши да је Астерије учењем презвитера Валентина обраћен вери у Христа и да се са целим домом својим крстио, одмах посла војнике да ухвате Астерија и све домаће његове. Наишавши неочекивано, војници ухватише све који се нађоше у Астеријевом дому, међу којима беше и свети Марин са женом и синовима, и одведоше их цару. Цар издвоји презвитера Валентина и Марина са женом и синовима његовим, а Астерија и домаће његове посла везане у град Остију[12], да им се тамо суди и пресуда изврши.

Свети Астерије и сви који беху с њим бише одведени у град Остију и предани судији Геласију. Видевши их, судија нареди да их све вргну у тамницу. А кад прође двадесет дана, судија Геласије нареди да их изведу на суд, и упита их: Знате ли шта је наредио цар и сви саветници[13] његови? - Не знамо, одговорише свети. - Наређено је, рече судија, да сви који се клањају боговима живе и буду слободни, а да они који неће да им се клањају буду разним мукама убијени. На то свети Астерије рече: Нека се боговима клањају они који су им слични, и нека с њима пропадну, а ми се клањамо једином истинитом свемогућем Богу, који живи на небу, и Њему приносимо на жртву себе саме.

Разгневивши се, судија нареди да светог Астерија одмах на мучилишту обесе и муче, а све остале да непоштедно бију штаповима. Пошто их тог дана мучи на тај начин, судија нареди да их поново вргну у тамницу, рекавши: Треба спремити за њих још љуће муке.

После тога судија нареди да се за сутра припреми позориште и сабере сав народ. А када свану, судија Геласије дође и седе на позоришном судишту, и нареди да се пред њега доведе Астерије са осталим мученицима. Када их доведоше, судија рече Астерију: остави се свога сујетног безумља и обећај да ћеш боговима принети жртву, да не би у мукама погинуо ти и они што су са тобом. Свети Астерије одговори: Ми сви желимо да умремо за Христа Спаситеља нашег, као што Он умре за нас грешне, да бисмо се, очистивши се од прљавштине овога света, удостојили прећи ка жељеном царству небеском.

Страховито разјарен таквим одговором, Геласије нареди да Астерија и остале с њим предаду зверовима да их поједу. И одведоше свете мученике на место близу златног идолишта, званог Зверињак, пошто се тамо држаху зверови. Када свети мученици уђоше у јаму, би отворена преграда иза које се налажаше звериње, и пустише зверове на њих. Тада свети Астерије громко узвикну, говорећи: "Господе Боже свемогући, Ти си спасао слугу Твог Данила у рову лавовском, и посетио га и укрепио га преко пророка Авакума, Ти и нас, слуге Твоје, посети преко светог ангела Твог". - И звери, изишавши кроз отворену преграду, никога не повредише од светих мученика, него се напротив клањаху светом Астерију и осталима са њим. Видевши то, Геласије рече народу: Гледајте како ови људи мађионичарским чинима укротише зверове. - Но многи из народа говораху: Бог њихов чува их.

Тада судија нареди да мученике изведу из јаме, да наложе велику ватру и у њу баце мученике да сагоре. Када се разбукта огромна ватра, свети Астерије рече осталим светим мученицима: Будите храбри, не бојте се, јер ево сада међу нама стоји Онај који је био виђен са Три Младића у вавилонској пећи. - И када свети мученици бише бачени у огањ, одмах се угаси ватра, и јара се претвори у хладовину, а свети мученици остадоше неповређени. Тада судија, видеђи да је побеђен и постиђен, нареди да мученике изведу ван града и уморе их на два начина: једне мачем посеку, а друге камењем побију. - И тако се заврши мученички подвиг ових светих мученика.

Остављене у Риму са блаженим презвитером Валентином свете мученике: Марина, Марту, Авдифакса и Авакума, цар Клаудије нареди да доведу пред њега на суд. Најпре цар издаде наређење да светог Валентина штаповима немилице избију, па му онда одсеку мачем главу. Затим се обрати светом Марину и онима са њим, и упита их: Одакле сте? - Из Персије, одговорише свети. А због чега, продужи цар, остависте своју отаџбину и дођосте овамо? - Свети одговорише: Пожелесмо да се поклонимо гробовима светих апостола, и да крај тих гробова узнесемо молитве своје Господу. - Цар их онда упита: Откуда вам злато и сребро, јер чујем да сте богати? - Од наше имовине, одговорише свети Марин и Марта; имали смо огромна имања у Персији, па их продадосмо. Новац што добисмо, један део раздадосмо сиромасима, а остатак донесосмо са собом овде, не ради себе већ да послужимо светима. А да смо били богати у Персији, можеш закључити на основу нашег високог порекла: отац мој Маромеј беше први после персијског цара, а ова моја супруга ћерка је Кусинита, чувеног кнеза у Персији. - Зашто, упита цар, остависте отачаствене богове, поштоване у Персији, па дођосте овамо да тражите мртве људе? - Ми смо слуге Христове, одговори Марин, и дођосмо да се поклонимо светим апостолима, чије бесмртне душе живе са Богом, да би они били молитвени заступници наши пред Христом Богом нашим. - А где је злато и сребро што донесте из Персије? упита цар. - Дадосмо га Богу, који нам га беше привремено дао, одговори свети Марин.

Ове речи разгневише цара и он предаде свете мученике свом намеснику Мускиану, и рече му: Ако они не принесу боговима жртве, онда их погуби разним мукама. - Мускиан их узе, седе на судијском месту у храму римске богиње Телуде[14] и осудивши свете мученике на муке, нареди да изложе пред њих сва оруђа за мучење, и прећаше им љутим мукама приморавајући их на идолопоклонство. Али пошто се свети мученици не покорише његовој вољи, он их стаде мучити. Најпре нареди да светог Марина испруже на земљи, па дуго моткама бију. Тако бијен, свети мученик громко изговараше не нешто друго већ само ове речи: Хвала Ти, Господе Исусе Христе!

Затим исто тако стадоше бити моткама Авдифакса и Авакума. А мати њихова, света Марта, посматрајући страдање своје деце, сокољаше их материнским саветима да јуначки трпе за Христа, који је претрпео за нас највећа страдања. После тога нареди мучитељ да ова три мученика, оца са синовима, обесе о мучилишне справе, па да им гвозденим ноктима одеру тела и огњем им ребра опаљују. А они, мучени тако, с радосним лицима клицаху: Благодаримо Ти, Христе Боже наш, што си нас удостојио да претрпимо ова страдања за име Твоје.

Мускиан потом нареди да мученике скину са мучилишта и да им руке одсеку. А Марта, скупљајући њихову крв, с радошћу помазиваше себе њоме. Затим мучитељ нареди да одсечене руке њихове обесе о вратове њихове, и тако их воде по целоме граду Риму. Када свете мученике вођаху тако по граду, биров викаше говорећи им: Не хулите богове, јер због тога трпите казну. - У одговор на то, свети мученици громко говораху: Они нису богови већ бесови, који ће погубити вас са вашим царем.

После таквих страдања свети мученици бише одведени за тридесет потркалишта од града на место звано Нимфа Катаваси. Ту светом Марину са Авдифаксом и Авакумом одсекоше главе мачем, а света Марта би утопљена у реци.[15] А нека жена хришћанка, по имену Филикита, тајно узе тела посечених светих мученика, и исто тако пронађе у води тело свете Марте, па их погребе на свом имању, славећи Господа нашег Исуса Христа, са Оцем и Светим Духом слављеног кроза све векове. Амин.

СПОМЕН СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ ЛУКИЈЕ ДЕВИЦЕ и са њом РИКСА и других

Света мученица Лукија беше родом из Сицилије. Њу зароби викарије Рикс. Он је наговараше и примораваше да се одрекне Христа и принесе жртву идолима. Но она се томе одлучно успротиви. То силно подејствова на Рикса, те он прими веру у Христа. Онда јој он даде једну тиху кућу, у којој она живљаше проводећи време у молитви и посту. Након доста времена она замоли викарија да јој допусти да иде у Кампанију, да тамо прими мучеништво за Христа. Али он је не хте пустити саму, већ оставивши жену и децу и богатство и другу славу, отпутова заједно са њом. Када стигоше у Кампанију, обоје бише тамо ухваћени од игемона, поглавара области. Пред игемоном они исповедише своју веру, да је Христос - истинити Бог. Због тога игемон нареди, те им одсекоше главе. Заједно са њима пострадаше и други свети мученици, и то: Анатолије, Антоније, Ликије, Неас, Серин, Диодор, Дион, Аполоније, Апам, Папијан, Котије, Орон, Папик, Сатир, Виктор, и још деветорица.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА АНАТОЛИЈА, АНТОНИЈА, ЛИКИЈА, НЕАСА, СЕРИНА, ДИОДОРА, ДИОНА, АПОЛОНИЈА, АПАМА, ПАПИЈАНА, КОТИЈА, ОРОНА, ПАПИКА, САТИРА, ВИКТОРА и још 9 са њима

Ови Св. мученици пострадаше заједно са Св. мученицом Лукијом девицом.

ОБРЕТЕНИЈЕ ЧЕСНИХ МОШТИЈУ свете ЈУЛИЈАНЕ ДЕВИЦЕ

Ћерка књаза Олшанскога Јулијана је умрла око 1540 године као девица од 16 година. На 200 година после њене смрти копачи новога гроба украј велике цркве у Кијевској лаври наиђу на мошти ове свете девице, потпуно целе и нетљене, као да је тек заспала. Од тих моштију догоде се многа чудеса, а и сама Јулијана јављала се више пута појединим лицима. Једно такво виђење имао је и знаменити Петар Могила.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА КОИНТА[16]

Свети мученик Коинт родио се у Фригији[17]. Ту се и научио хришћанској побожности. Дошавши затим у Еолиду[18] он твораше милостињу сиромасима и исцељиваше ђавоимане од нечистих духова. Поглавар области Руф стаде га приморавати да принесе жртву идолима. Због тога Руфа спопаде беснило, одемони се, али га светитељ исцели. Тога ради Руф га награди даровима и почастима, и отпусти га слободна. Идући после тога путем у Пергам[19], свети Коинт би ухваћен од незнабожаца из града Кима[20], и стадоше га мучити. Но изненада настаде земљотрес, и намах се сруши незнабожачки храм и идоли се у њему поломише. Уплашени земљотресом, мучитељи оставише светог мученика слободна. После неког времена у Пергаму кнез Клеарх подвргну светог Коинта мукама и преби му голени. Али свети мученик би исцељен благодаћу Божјом, и поживе још десет година, сатворивши многа чудеса, па отиде ка Господу.[21]

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА: ИСАВРА ђакона, ВАСИЛИЈА, ИНОКЕНТИЈА, ФИЛИКСА, ЕРМИЈА и ПЕРЕГРИНА

Свети Исавр, ђакон светих тајни Цркве Божје, Василије и Инокентије беху из Атине. Они оставише своју постојбину и одоше у град Аполонију, у Македонију. Тамо, по откривењу анђела Божјег, они се попеше у једну пећину недалеко од града. Ту нађоше Филикса, Перегрина и Ермија, који беху хришћани. Њих научи свети Исавр ђакон да не љубе пролазне ствари овога света. Храњени од светог Исавра духовно, они њега храњаху телесно, доносећи му што је потребно за одржавање живота. Речи своје они потврђиваху делима, прекинувши дружење и општење са својим рођацима који беху незнабошци. Због тога их ови оптужише код градоначелника Аполоније Триионтија. Градоначелник их примораваше да се одрекну вере у Христа. Али пошто они то одбише, он нареди да им се одсеку главе. Свети Исавр и Инокентије бише предати у руке градоначелниковом сину Аполонију. Он их мучаше и огњем и водом, али им ни ватра ни вода не нашкодише. Ово чудо привуче вери Христовој многе незнабошце, међу којима први беху рођена браћа Руф и Руфијан, саветници града Аполоније. Напослетку бише им главе одсечене, и они као победоносци отидоше на небеса.[22]

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ФИЛИМОНА, АРХИПА и ОНИСИМА

Ови свети мученици пострадаше за Христа Господа, и то: свети Филимон би разапет, свети Архипа коњима вучен по земљи, и свети Онисим мачем посечен. Спомен им се врши у њима посвећеном мученичком храму у Елеи (у Цариграду).

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ЕПИМАХА

За своју веру у Христа пострадао мачем посечен.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА АЛЕКСАНДРИЈА

Привезан за точак, па точак отиснут низ стрму литицу; и тако свети Александрије пострадао за веру Христову.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА АПОЛОНИЈА

Метнут у чамац; чамац отиснут низ морску пучину и запаљен; и свети мученик тако пострадао за Христа.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ВАСИЛИЈА

Овај свети мученик пострада за Христа заједно са светих 70 мученика пострадалих у Скитопољу, који се спомињу 28. јуна.

СПОМЕН СВЕТОГ ПРЕПОДОБНОМУЧЕНИКА КИРИЛА

Пострадао за хришћанску веру 1566. године. Спомен му се врши на данашњи дан у Солунској митрополији. Остали Синаксари га не спомињу.


НАПОМЕНЕ:

  1. Патерик или Отечник, Отачник - књига отаца или књига о оцима. Тако се зову зборници, у којима се налазе кратке повести о животу подвижника или њихове поуке и изреке.
  2. Свети Сисоје упокојио се око 429. године.
  3. Његов спомен опширније 4. јуна.
  4. Цар Клаудије ИИ царовао у Риму од 268. до 284. године.
  5. Реч је о гробовима светих апостола Петра и Павла.
  6. Тибар - река у средњој Италији; на њеним обалама, недалеко од њеног ушћа у море, лежи древна престоница римске царевине - град Рим.
  7. Саларијски пут налазио се у североисточном делу града Рима и водио на север Италије.
  8. Трибун - војнички чин, отприлике пуковник.
  9. Диј или Зевс, иначе Јупитер, по казивању грчке митологије, био је син млађег титана Сатурна, који је најпре царовао на острву Криту па потом присвојио себи владавину над целим светом, и сестре њихове Реје. Сатурн је са Рејом имао неколико синова и кћери, али их је све прождирао чим се роде, пошто му мати његова Геа беше прорекла да ће га његова деца збацити са престола. Но Реја успе да од све деце њихове спасе једино Зевса, који касније стварно и свргну Сатурна. Грци и Римљани сматрали су Зевса за оца богова и људи, за моћног и грозног господара неба и целе васељене, који шаље на земљу громове и муње, и био је главно божанство њихово. Грчки мит приписује му телесну везу са многим другостепеним богињама, па чак и са женама рода људског, и приписује му, као и другим боговима и богињама, разне људске страсти и пороке.
  10. Меркурије = Ермије = Хермес - син Јупитера и његове сестре Хере; сматран од Грка и Римљана за весника богова, за извршиоца воље Зевсове, за посредника између богова и људи, за бога речитости, за бога разних открића, проналазака и заната, за бога радиности и трговине, које тобож само онда доносе богатство, када се удруже са лукавством, обманом, па чак и крађом. Отуда је Хермес био покровитељ крађе и обмане, који је одобравао сваку врсту лажи и клетвонарушења.
  11. Епархом се управо називао управитељ области, но понекад су се тако називали и градоначелници.
  12. Град Остија налазио се на југозападу од Рима, на ушћу реке Тибра, на обали Тиренског Мора. Ту је било највеће и најбоље пристаниште, направљено царем Клаудијем И.
  13. Саветници = сенатори, најважнији царски чиновници, доглавници; сачињавалн Сенат.
  14. Телуда или Телус - древно италијанско божанство матере земље. Као претставница земље, Телуда се супротстављала Јупитеру, божанству неба. Телуда је сматрана саздатељком свега што постоји. Као божанство земље, Телуда је призивана у помоћ при земљотресима.
  15. Свети мученици Марин, Марта и њихови синови скончали су 269. године. Свете мошти њихове налазе се сада у цркви светог Јована Колибара у Риму, а мошти светог Валентина - у цркви Пракседе.
  16. Његов свети спомен врши се и 2. марта.
  17. Фригија - римска провинција у Малој Азији; граничила се са севера Витинијом, са истока Галатијом и Ликаонијом, са југа Писидијом и Каријом, са запада Лидијом и Мизијом.
  18. Еолида или Неолида - област у Малој Азији између Јоније и Мизије, са истока се граничила Лидијом.
  19. Град Пергам налазио се близу обале Јегејског Мора на реци Каики у северозападној малоазијској покрајини Мизији.
  20. Град Ким лежао на морској обали у северозападном крају мало азијске области Лидије.
  21. Свети мученик Коинт страдао за царовања Аврелијанова (270-275 г.), а мирно скончао око 283. године.
  22. Ови свети мученици пострадаше у време цара Нумеријана, око 284. године. Њихов спомен у другим Синаксарима врши се 17. јуна.

-