ДУХОВНE ПОУКE
(1)
Боље је спавати, него време проводити у празнословљу.

Ава Евагрије

(2)
Мудрост Исуса Христа тако је очигледна у његовој науци, да ако би ју ко хтео доказивати, било би то исто као кад би ко покушао да доказује да сунце светли.

Инокентије, апх. Херсонски
АПП ЗА МОБИЛНЕ
Драги пријатељи, са ентузијазмом и узбуђењем вас упознајемо са најновијим, оригиналним у српској цркви пројектом наше парохије – апликацијом за телефон...


ЦРКВЕНИ КАЛЕНДАР
26/06/2017
(13/06/2017 по јулијанском)
Света мученица Акилина
Свети Трифилије, епископ Леквусије Кипарске
Света Ана и син јој Јован
Свети преподобни Јаков
Свети Антипатар
Свети Евлогије, патријарх антиохијски
Светих десет хиљада мученика
Свети мученик Диодор
Свети преподобни Сава
Свети преподобни Андроник Московски

Петровски пост (пост НА ВОДИ)
БЛОГ ПАРОХИЈЕ
  • НАЈАВА: Видовдански сабор, 1 јули 2017
    Драга браћо и сестре, Парохија Свете Тројице СПЦ у Ротердаму  организовати ће 1 јулa 2017 видовдански сабор. Сабор ће се одржати у просторији поред Парохије Света […]
  • Прослава црквене славе 2017
    Драга браћо и сестре, Парохија Свете Тројице СПЦ у Ротердаму прославила је у недељу, 4. јуна (2017) своју храмовну Славу. Као и увек, у суботу пред […]
ЖИТИЈА СВЕТИХ ЗА ДАНАС

Прочитај...

26. Јуни
(13. Јуни по јулијанском)

СТРАДАЊЕ СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ АКИЛИНЕ

У палестинском граду Вивлосу живљаху хришћани, јер ту сами свети апостоли засадише веру у Христа. Тамошњем хришћанину Евтолмију, због његовог богоугодног живота у браку, Бог подаде Свој благослов, те жена његова заче и роди девојчицу, којој наденуше име Акилина. Кад одојче напуни четири месеца, мајка је однесе епископу Евталију. Осенивши девојчицу крсним знаком, епископ је огласи, и након два месеца просвети светим крштењем. Када Акилина наврши годину, њен се отац Евтолмије пресели са земље на небо. Мајка гајаше своју ћерчицу, упућујући је у побожан хришћански живот; и до седме године она већ беше упућена у сва правила еванђелског живота. И уколико девојчица више растијаше, утолико се више испуњаваше Духа Светога и украшаваше благодаћу Христовим. И толико се проже том благодаћу, да она у младим годинама свога девојаштва јуначки одбаци и изгази наредбе незнабожних царева о обавезном за све поклоњењу идолима. О томе ће сада бити реч.

Када Акилина, која непрестано призиваше Бога у молитвама, напуни десет година, а у седмој години Диоклецијанова царовања,[1] царским намесником у Палестини постаде неки Волусијан, који пре беше пород Сатане него човека. Не познавајући истинитог Бога, Творца свега што постоји, Волусијан стаде са ненаситом злобом гонити побожне поклонике истинитог Бога - Христа Спаситеља. И многи храбри страдалци Христови, јуначки извршивши подвиге своје, удостојише се неувенљивих венаца. У те дане и блажена девица Акилина, испуњена познавањем истинитог Бога, често се обраћаше својим вршњакињама са оваквим поукама: Какву вам корист доноси поштовање немих и неосетљивих идола? Зар не знате да они који верују у њих и клањају им се, обмањују себе празном, душегубном, демонском надом? Јер ти богови какво добро могу чинити другима када су сами мртви и немоћни?

А каквог ти бога поштујеш? упиташе вршњакиње Акилину. Она одговори: Ја поштујем и сматрам достојним поклоњеља Јединог Бога, који је створио небо, земљу, море и све што је у њима. Он одвајкада добротвори свима који верују у Њега и надају се на Њега, и као свемоћан Он ће до свршетка света добротворити онима који Га призивају. - На то јој вршњакиње рекоше: Ми смо слушале да је Бог о коме ти проповедаш умро на крсту, распет од Јевреја. - Светитељка одговори: Смрт нема власти над њим: Он не само сам оживе, него и оне који смрћу умреше, искупи својом скупоценом крвљу и оживи. Јер Он, видећи да је човек залутао са пута истине, сам благоизволе оваплотити се и постати човек, да би, уништивши заблуду ђаволску и давши нам благодат са истином, подигао палу природу нашу и поставио је на спасоносну стазу.

Упиташе је вршњакиње: А ко је тај о коме кажу да је распет? - Акилина одговори: Спаситељ свију, љубитељ рода људског. Он добровољно претрпе страдања, да би од старог човека водом и Духом начинио новог; Он узиђе на крст, желећи спасти не само оне што живе на земљи, него и ослободити од смртних уза оне држане у аду; васкрснувши пак у трећи дан, Он очигледно доказа да ће при другом доласку Његовом сви устати из мртвих. - На то сабеседнице упиташе Акилину: Ако је тај о коме ти говориш учинио толика добра свету, зашто Га онда Његови сународници, Јевреји, не сматрају за Бога? - На ово богомудра Акилина одговори: Тај народ свагда скреће са правога пута; имајући окорелу и злобом ослепљену душу, он обично одбацује оно што је праведно и истинито; зато се јеврејски народ одрече и Превеликог Добротвора свог, предавши Га Пилату ради осуде на крсну смрт.

Ове разговоре блажене Акилине са њеним вршњакињама често је слушао неки Никодим, један од слугу царског намесника. Најзад он обавести свога господара да у граду има једна девојчица која се не покорава царским наредбама о поштовању богова, и низашта не сматра богове, називајући их демонима; притом, проповедајући неког распетог Бога, она и друге одвраћа од старе вере отаца. Чувши то, намесник посла слуге своје да ухвате ту девојчицу. И света мученица Акилина би ухваћена на страдање у другој години Волусијанова намесниковања, када њој беше дванаеста година.

Када Акилину доведоше на безбожно судиште, погледавши на њу царски намесник Волусијан рече: Ти ли се противиш царским наредбама, па и друге одвраћаш да се више не покоравају боговима нашим, него да се поклањају распетом човеку? Зар не знаш да цареви заповедише да се они који исповедају Исуса предају на најразноврсније муке, и на смрт? Стога и ти остави Распетога и принеси бесмртним боговима достојно поштовање и жртве, да не бисмо били приморани да те ставимо на муке. - Блажена Акилина одговори: Ако ме ти, намесниче, предаш на горке муке, тиме ћеш ми издејствовати венац нераспадљиви, који се надам примити од Спаситеља мог, кога исповедам, и нећу Га се одрећи ни у најљућим мукама. Зато не оклевај, проналази какве хоћеш муке, да би се уверио да ја стојим пред тобом наоружана вером и не бојим се твојих мучења.

Тада Волусијан стаде ласкавим речима мамити свету девојчицу, говорећи: Видећи да си још врло млада, лепа и дивна, ја имам саучешћа за тебе, јер ако те предам на муке, младо тело твоје одмах ће се издробити; немилосрдни џелати после љутих мучења предаће те горкој смрти, и ти ћеш млада изгубити живот, а хришћански Бог кога ти исповедаш неће ти помоћи. - Света Акилина одговори Волусијану: Мени не треба твоје саучешће, јер ти, сматрајући да ми указујеш саучешће, хоћеш да ми више нашкодиш, пошто се паштиш да ме отргнеш од истинитог Бога. Стога те молим, немој ме сажаљевати, него се покажи према мени најсвирепији, да би од мога трпљења сазнао да су непобедиви они који се у Христа уздају.

Видевши да слушкињу Христову не може ни на који начин одвратити од њеног вероисповедања, намесник нареди да је бију по лицу, питајући је: Ово је почетак мучења, је ли ти сладак и пријатан? - О, бездушни мучитељу; узвикну Акилина, пошто си се дрзнуо да по лицу бијеш саздану по лику Божјем, онда знај да ни Онај чији лик носим неће ти опростити у дан суда Свог. - Ја држим, рече судија, да наши велики богови који сада у рукама својим држе спасење целога света, и у оном будућем веку имаће исто тако у својој власти спасење свих.

Рекавши то, намесник нареди да са мученице скину хаљине, па да је простру по земљи, и да је два војника немилосрдно бију, присаједињујући мучењу овакве речи: Акилино, где је сада Бог твој, о коме ти рече да ми неће опростити на суду Свом? Нека Он дође овамо и избави те из руку мојих! - Потом намесник нареди онима што су је били да престану, па рече светој Акилини: Послушај мој добри савет: остави своје безумље и, ако хоћеш да се спасеш мука, одреци се хришћанске вере. Јер ко изиђе избављен из мојих руку, уздајући се у Онога који самог себе не избави када Га распеше? Кога од оних што поштују Исуса оставише у животу цареви наши?

На то му света Акилина одговори: Зар ти збиља мислиш, свирепи мучитељу, да ја осећам муке, на које ме ти мећеш? Знај ово насигурно: Бог мој даје ми снагу и трпљење, несравњено веће од лукавих мучења која ти отац твој ђаво даје против мене. - Збуњен оваквим јуначким држањем блажене девице, Волусијан јој рече: Оставићу ти неколико дана на размишљање, да би ти, паметно расудивши, поклонила се боговима, и на тај начин сачувала свој живот на земљи и од царева добила достојну награду. - А колико ми дана дајеш за размишљање? упита светитељка. - Волусијан одговори: Онолико колико ти хоћеш. - На то Акилина рече: Онда те молим да ми ни тренутак један не остављаш за такво разхмишљање, јер сам још измалена добро научена да се поклањам само Јединоме Богу и да прибегавам к Њему који, живећи на небесима, милостиво мотри на Своју земаљску децу.

Видећи непоколебљиву љубав девице к Богу, Волусијан рече у себи: Узалуд су настојања моја, узалуд напори моји! - И силно разјарен, он нареди да усијаним железним шипкама пробуше мученици главу кроз уши. И кад то џелати учинише, њој мозак са крвљу течаше из главе. Но и у таквим мукама блажена се мученица мољаше Богу, говорећи: Господе мој, Исусе Христе, Ти си ме од детињства мог руководио, и лучама истине Твоје тајне мисли срца мог просветио, и моћном ме и храбром силом Твојом укрепио, да би се добро одупрла ђаволу; Ти који си онима што у Тебе верују открио бездане истините и велике мудрости, доведи до краја подвиг мој и сачувај неугасивим светилник девства мог, да бих и ја заједно са мудрим девојкама могла ући у светле дворе Твоје, и тамо се удостојила славити Тебе, извршиоца мојих жеља.

Говорећи то, света мученица Акилина од силних болова паде на земљу као мртва. Мислећи да је умрла, намесник нареди да је одвуку ван града и баце на ђубриште, да јој тело пси изеду, јер је сматрао да је мученица недостојна човечанског погреба, пошто је презрела царске наредбе и хулила римске богове. И лежаше света мученица цео дан, бачена крај пута. А у поноћи дође анђео Господњи к блаженој мученици и, додирнувши је, рече: Устани и буди здрава! И иди, те изобличи Волусијана, јер је ништаван и он и замисли његове.

И света Акилина тог часа устаде здрава, и узносећи хвалу Богу говораше: Благодарим Ти, Творче живота мог, што ми дајеш здравље и што слуге Своје избављаш од безбожништва; јер си Ти, Господе, превечан и вечит, и нема другог Бога осим Тебе. За једно Те смирено молим: када подвиг страдања свог завршим, удостој ме венца славе Твоје, да бих, наслађујући се оствареним обећањима Твојим, певала Тебе заједно са ликовима светих Твојих који су пострадали за Тебе. - А Господ јој одговори с неба: Иди, биће ти, како молиш!

Чувши то, блажена се веома обрадова, и пође у град. Када дође до градске капије, капија се сама отвори пред њом. Вођена анђелом Господњим, света Акилина стиже до намесниковог дворца и, несметано ушавши унутра, она стаде пред спавајућим намесником. Овај се пробуди од сна и, угледавши пред собом мученицу, препаде се, па викну своје кувикуларије[2] и упита их: Ко је ова што стоји пред мојим очима? - Они, доневши свеће, рекоше: Нема сумње ово је Акилина, која, пошто умре од многих мучења, би по твоме наређењу бачена мртва ван града да је пси поједу. - Чувши то, намесник се још вшпе препаде; ипак нареди да је узму и држе под стражом до изјутра.

Када настаде дан, намесник Волусијан изведе опет свету Акилину преда се на суд, и упита је: Јеси ли ти то, Акилина? - Светитељка му одговори: Зар ти, безакониче, и телесним очима сада не видиш, пошто су ти очи срца ослепљене оцем твојим ђаволом? Ја сам Акилина што стојим пред тобом, ја слушкиња Господња. - Трљајући очи руком, намесник у силној недоумици мишљаше у себи: Какве јој муке могу нашкодити, када она не умре, иако јој из сагореване главе истече мозак?

Помисливши то, он издаде овакво наређење о посечењу мачем свете Акилине: Наређујемо да се мачем одсече глава Акилини, заштитници безбожне јереси хришћанске, која, премда је млада по годинама, али је превелика чаробница, не поштује бесмртне богове, нити се покорава царским наредбама. Ми смо се дуго и много трудили да је усаветујемо, али је не могосмо одвратити од њеног безумља; стога, после многих мучења која се ни најмање не коснуше ове чаробнице, одлучујемо да се посече мачем.

После такве смртне пресуде, блажену Акилину поведоше ван града на губилиште. Када стигоше тамо, она измоли себи извесно време да се помоли Богу. Подигавши очи к небу, она говораше: Свемоћни Господе Боже мој! благодарим Ти што си ме привео крају подвига мог; славим Те, Боже мој и Творче свих, што не заврших узалудно пут страдања мог; благосиљам Те, Саздатељу свега, што посрами мучитеља, а мене удостојаваш непролазног венца; прими у миру дух мој, да бих, оставивши земаљско, добила небеско.

На овакву молитву блажене мученице дође глас с неба који говораше: Ходи, изабрана дево; ти си јарост мучитељеву згазила и подвигом својим жаоку ђаволову уништила; прими награду која ти је припремљена.

И одмах после тог гласа с неба, света мученица Христова усну сном смрти, пре но што џелат подиже мач над њеном главом. Но иако џелат виде да мученица већ предаде дух свој, ипак се не усуди оглушити се о намесникову наредбу, него одсече мачем мртву главу блажене девице, при чему из ране место крви истече млеко. Присутни хришћани узеше њене мошти, скупоценије од најскупљих бисера, помазаше их скупоценим мирисима и, обавивши их новим плаштаницама, чесно их сахранише у граду Вивлосу.[3] И многа исцељења даваху се болесницима од гроба свете мученице Акилине, у славу Христа Бога нашег, са Оцем и Светим Духом слављеног сада и увек и кроза све векове. Амин.

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ ТРИФИЛИЈА, епископа Левкосије Кипарске

Свети Трифилије родио се на острву Кипру. Световну философију изучио је у Вириту,[4] а духовној философији научио га је свети Спиридон, епископ Тримитунтски,[5] чији он ученик бејаше. Свети Трифилије би самим Богом предизабран и предназначен за епископа: јер пре но што постаде епископ, њега у виђењу виде као архијереја цар Констанције, о чему се у житију светог Спиридона казује следеће:

После смрти Константина Великог власт царска пређе на његове синове, при чему најстарији, Констанције,[6] доби на управу Исток. За време једне посете Антиохији Сиријској он се изненада тешко разболе, али лекари не могаху наћи лека његовој болести. Тада, манувши лекаре, болесни цар прибеже молитвом Богу који је моћан исцељивати и душе и тела: он усрдно мољаше Бога за своје исцељење, и у саном виђењу виде анђела који му показује скуп многих светих епископа, међу којима му указа на двојицу најистакнутијих, који као да беху вођи и старешине осталима; при томе анђео рече цару да га једино они могу исцелити од болести. Пробудивши се из сна и размишљајући о виђењу, цар не могаше дознати ко су ти епископи. Јер како је могао познатн оне, чија имена и постојбину знао није? Нарочито ако се узме у обзир, да један од њих још не беше у ствари епископ него је то тек имао постати. Цар беше дуго у недоумици поводом тога; затим дође на овакву мисао: сазва к себи епископе из свих околних градова, покушавајући да међу њима распозна она два епископа што му беху показана у виђењу, али их не пронађе. Тада цар позва к себи врло многе епископе из далеких покрајина, али ни међу њима не обрете ону двојицу. После тога он посла позиве у све области своје царевине, да се к њему саберу сви епископи. Такво царево наређење, или боље рећи молба, стиже и на острво Кипар к блаженом Спиридону Тримитунтском, коме од Бога би откривено све што се догодило с царем. Спремивши се за пут, свети Спиридон крену к цару повевши са собом свога ученика Трифилија, са којим га цар беше видео у виђењу; тада Трифилије још не беше епископ. Стигавши у Антиохију, путници се упутише к цару. Свети Спиридон беше бедно одевен, у рукама имађаше палмов штап, на глави убогу митру, а на грудима му висијаше глинени сасудић, у коме је он, по обичају житеља светог града Јерусалима, носио јелеј од Светога Крста. Када он такав улажаше у царску палату, један од придворних слугу, сматрајући га за обичног просјака, насмеја му се, и не дајући му да уђе, удари га по образу. А незлобиви свети Спиридон, испуњујући реч Господњу, окрену му и други образ (Мт. 5, 39). Но слуга, схвативши да је то епископ и увидевши свој грех, смирено замоли за опроштај, и доби га. Чим свети Спиридон уђе код цара, цар га одмах познаде, јер га таква и у сну виде. И уставши са свог места, цар приђе и поклони се слузи Божјем, са сузама га молећи да се помоли Богу за његово исцељење. А свети Спиридон додирну цареву главу, и цар тог часа постаде здрав; и радоваше се своме исцељењу које доби молитвама светога. Цар указа велико поштовање светитељу, и сав тај дан проведе с њим у весељу, гостећи свог доброг лекара.

Свети пак Трифилије веома се дивљаше свој слави царској: лепоти палате, величанственом изгледу цара, присутним великашима, раскошним хаљинама слугу, и целокупном чудесном и сјајном уређењу. Приметивши то, свети Спиридон упита свог ученика: Што се дивиш, брате? Зар гордост и слава царска чине цара праведнијим од других хришћана? Зар цар не умире и не предаје се земљи онако исто као и сваки просјак? Зар неће као и остали предстати Страшноме Судији? Што ти оно што је пролазно почитујеш као непролазно, и дивиш се ономе што је ништавно, док напротив треба тражити оно што је невештаствено и вечно и љубити једино непропадљиву славу небеску? Након мало времена после овога свети Трифилије би постављен за епископа града Левкосије (раније зване Лидра) на острву Кипру. Али се он и као епископ не одвајаше од свог духовног оца и учитеља, светог Спиридона, него долажаше к њему ради душевне користи своје. То се види из овога што следи. Једном свети Спиридон иђаше из Тримитунта у град Кирину; са њим бејаше и ученик његов свети Трифилије, сада већ епископ. Када прелажаху гору Пентидактил, изиђоше на место звано Паримна, које имађаше дивну природу и беше пуно башти и винограда. Одушевљен тим местом, свети Трифилије зажеле да и сам има виноград у Паримни, који би купио за цркву своју, и дуго размишљаше о томе у срцу свом. Но то се не могаде сакрити од прозорљивих очију светог Спиридона; провидећи духом у мисли свога ученика, велики отац рече: Зашто, Трифилије, непрестано помишљаш о таштим стварима, желећи њиве и винограде, који у ствари не представљају никакву вредност и обмањују срца људска варљивом вредношћу? Ми имамо на небу неодузимљиво имање - кућу нерукотворену; њу тражи; и за време овог живота наслађуј се у богомислију небеским благима, која не прелазе од једног другоме, него постају вечно наслеђе онога који једном постане њихов поседник. - Чувши то, свети Трифилије извуче из тога велику корист душевну. И потом он показа такав живот, да постаде изабрани сасуд Христов, и удостоји се, као некад апостол Павле, безбројних дарова божанствених. - Свети Трифилије учествоваше и на помесном Сардичком сабору 343. године.

Осветом Трифилију, као и о светом Спиридону, грчки историчари Никифор и Созомен[7] пишу још и ово. Једном, због црквених потреба, беше на Кипру сабор свих епископа са тог острва; на сабору беху такође свети Спиридон и свети Трифилије, човек учен и књижеван, јер се у младим годинама својим дуго времена учио у Вириту. Оци молише светог Трифилија да у цркви изговори поуку народу. За време те проповеди свети Трифилије помену Христове речи, упућене раслабљеноме а записане светим еванђелистом Марком: Устани и узми одар свој (Мк. 2, 11). При томе свети Трифилије реч одар замени речју постеља, рекавши: "Устани и узми постељу своју". Свети Спиридон, не подносећи замењивање Христових речи, рече Трифилију: Еда ли си ти бољи од Рекавшег "одар", те се стидиш Његове речи? - Рекавши то, он пред свима изиђе из цркве. И у овом поступку светог Спиридона не беше ничег зазорног, јер он, иако сам беше некњижеван, својим прекором засрами Трифилија који се охолио својом красноречивошћу, и научи га смиреноумљу и кротости.

Нема сумње свети Трифилије својим животом угоди Богу, као што о томе сведоче богослужбене песме, састављене Црквом у његову част: у њима се тврди да овај угодник Божји имађаше душу милостиву, чист ум, срце незлобиво, праву веру, љубав нелицемерну, живот изврстан, чистоту девства, живи извор суза, пошћење које анђеле задивљује -, и обилазећи околне покрајине, Он учењем Христовим као сунчевим зрацима, просвећиваше помрачене. И пошто је добро напасао паству своју, он пређе из овог живота, да тамо, на небу, у лику јерараха предстоји Христу, Спаситељу нашем, коме слава вавек. Амин.[8]

СПОМЕН ПРЕПОДОБНЕ МАТЕРЕ НАШЕ АНЕ и сина јој ЈОВАНА

Света Ана би као сироче узета у кућу некога великаша, и као подсвојкиња однегована и васпитана у тој кући. Као ваљану девојку тај великаш венча је са својим сином. Када старац великаш умре, навали родбина на његовог сина, да отпусти своју жену, због ниског јој рода, и да се ожени другом, која би по роду и богатству више доликовала њему. Великашев син бојао се Бога и није хтео то учинити. Видећи свога мужа у опреци са његовом родбином Ана га тајно остави и одбегне на неко далеко острво, где није било живе душе. Но дође на то острво бременита и ускоро роди сина. На овом острву она се подвизавала тридесет година постом и молитвом. Тада, по промислу Божјем, искрца се на то острво неки јеромонах, који јој крсти сина и да му име Јован. Подвизавала се ова света душа у петом столећу и мирно скончала.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ЈАКОВА

Овај блажени Јаков, заволевши Христа омрзе свет и одрече се свега имања свог. Али потом, подстрекаван човекомрсцем ђаволом, толико се погорди, да се дрзну говорити: Ко други зна боље од мене спасење моје? - И он вођаше са собом многе и велике борбе, не питајући за савет искусне подвижнике, као што то налажу божанствени оци. Све он то рађаше по својој сопственој вољи и самодопадању, због тога се и преласти од демона. К њему дакле дође неки зли анђео, тојест демон, који се беше претворио у анђела светла, и рече му: Очисти своју келију, упали светиљке и буктиње, окади мирисом и тамјаном, и припреми себе, јер Христос, коме си подвижништвом својим угодио, долази ове ноћи к теби да те обдари многим даровима.

Неразумни Јаков, преварен из уображења, учини како му би речено. И гле, к њему у поноћи дође Антихрист са славом и великим сјајем. Отворивши врата од своје келије, Јаков се поклони Антихристу; а ђаво ударивши Јакова по челу, по Божјем промислу, не остаде него се одмах врати натраг и побеже.

Сутрадан плачући Јаков оде к једноме старцу. А старац, пре но што Јаков ишта рече, подвикну му: Бежи одавде, јер си преварен од Сатане! - Тада Јаков стаде кукати и скрушавати срце своје. Старац онда пошто га изружи и добро поучи, посла га у општежићни манастир. Он послуша старца и оде у општежићни манастир. Тамо он са великом смиреношћу и послушношћу работаше седам година у кујни. Затим других седам година проведе сам у келији, радећи умерено рукодеље и тачно држећи молитвено правило. И тако са великом разборитошћу идући необманљивим путем Божјим, он постаде превелики чудотворац. И постигавши савршенство у овом животу, он отиде ка Господу.

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ АНТИПАТРА

Епископ Бостре у Арабији; живео и делао у петом веку; писао против следбеника Оригенових заблуда (види Миг не, П. Г. 85, 1792-6), а такође и беседе на Благовести и о Јовану Крститељу. Упокојио се у миру.

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ ЕВЛОГИЈА, патријарха антиохијског[9]

Преставио се у миру.

СПОМЕН СВЕТИХ ДЕСЕТ ХИЉАДА МУЧЕНИКА

Пострадали за Господа мачем посечени.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ДИОДОРА

Родом из Емесе; распет на крсту пострадао за Господа.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ САВЕ

Ученик светог Андроника Московског, и после њега игуман његове обитељи. Свете мошти његове почивају заједно са моштима његовог светог наставника.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ АНДРОНИКА МОСКОВСКОГ

Родом из Ростова; омиљени ученик светог Сергија Радонежског; као младић дошао к преподобном Сергију, и много година био под руководством овог великог наставника, одликујући се духовним подвизима поста, молитве, смирености и послушности. Преподобни Андроник подигао Спасо-Андронијевски манастир, и био први игуман у њему. Био образац необичне кротости и дубоке смерности и трудољубља. Достигао дубоку старост и упокојио се 1395. године. Свете мошти његове почивају у Андрониковом манастиру.


НАПОМЕНЕ:

  1. За царовања Диоклецијана (284 - 305. године) било је издато четири указа против хришћана. Први је био обнародован у фебруару 303. године. Тим указом се наређивало рушење цркава и спаљивање свештених књига; уједно, хришћани су се лишавали грађанских права, части, заштите закона и својих служби; робови хришћани губили су право на слободу, ако су је са неког разлога добили, но и даље остајали у хришћанству. Убрзо би издат други указ, којим се наређивало да се сви представници цркава и друга духовна лица затворе у тамнице; њих су оптуживали као подстрекаче устанка у Сирији и Јерменији, који је на несрећу хришћана почео одмах по објављењу првог указа. У тој истој 303. години дошао је трећи указ; њиме се наређивало: све затворене на основу другог указа приморавати на приношење жртава боговима, притом непослушне стављати на муке. Напослетку, године 304. би обнародован последњи, четврти указ, којим се наређивало опште гоњење хришћана свуда. Због овог указа највише би проливено хришћанске крви: он је важио читавих осам година, све до 311. год., када је цар Галерије нарочитим указом објавио да је хришћанство "дозвољена религија". Гоњење Диоклецијаново било је последње; у њему је хришћанство после тривековне борбе однело коначну победу над незнабоштвом.
  2. Кувикуларије = собар, постељар; коморник; келејник.
  3. Света мученица Акилина пострадала 13. јуна 293. године.
  4. Вирит или Берит - у време византијских царева град чувен са своје школе реторике, политике и права; сада - Бејрут.
  5. Свети Спиридон Чудотворац празнује се 12. децембра.
  6. Цар Констанције добио на управу Исток, Азију и Египат; године 351. победио убицу свога брата Констанса, Магненција, и под своју власт ујединио целу Римску царевину. Рушио је незнабожачке храмове или их претварао у хришћанске храмове; неколико пута забрањивао под смртном казном незнабожачка богослужења. Али својом наклоношћу према аријанској јереси веома је пооштрио ондашње црквене раздоре: гонио је православне епископе, збацивао са престола, па чак и у заточење слао. Умро је 361. г. Св. Григорије Богослов казује да се пред смрт цар Констанције покајао због свог гоњења православних.
  7. Никифор Калист, монах Софијског манастира у Цариграду, умро око 1350. године; Созомен - црквени историчар петога века.
  8. Свети Трифилије преставио се у дубокој старости, око 370. године. Он је написао живот свога учитеља, светог Спиридона Тримитунтског.
  9. Можда се овде ради о св. Евлогију Александријском, који се слави 13. фебруара.

-