ДУХОВНE ПОУКE
(1)
Нехотична наша жеља за много чим испуњава нас пометеношћу, и ми блудимо у тами грешног живота, не свхатајући себе саме.

Св. Антоније Велики

(2)
Где нема вере тамо нема ни добро дела, стога што намера пре свега чини дело добрим, а добра намера произилази из вере.

Блажени Августин
АПП ЗА МОБИЛНЕ
Драги пријатељи, са ентузијазмом и узбуђењем вас упознајемо са најновијим, оригиналним у српској цркви пројектом наше парохије – апликацијом за телефон...


ЦРКВЕНИ КАЛЕНДАР
23/07/2018
(10/07/2018 по јулијанском)
Светих четрдесет пет мученика: Леонтије, Маврикије, Александар, Сисиније и прочи.
Свети преподобни Антоније Кијево-печерски
Пренос чесне ризе Господа нашег Исуса Христа
Свети мученици Вианор и Силуан
Свети мученик Аполоније
Свети преподобни десет хиљада египатских пустињака

БЛОГ ПАРОХИЈЕ
ЖИТИЈА СВЕТИХ ЗА ДАНАС

Прочитај...

23. Јули
(10. Јули по јулијанском)

СТРАДАЊЕ СВЕТИХ ЧЕТРДЕСЕТ ПЕТ МУЧЕНИКА: ЛЕОНТИЈА, МАВРИКИЈА, АЛЕКСАНДРА, СИСИНИЈА, ДАНИЛА, АНТОНИЈА и осталих, пострадалих у Никопољу Јерменском[1]

Незнабожни цар Ликиније[2], примљен од Константина Великог[3] као сацар, владајући источним земљама, издаде заповест у целом царству свом: да предају на разне муке и смрти хришћане који неће да се поклоне идолима, и да им се одузимају имања за подизање идолских храмова, купатила и обнављање градова. Када ова заповест стиже у Никопољ Јерменски, незнабошци стадоше припремати различита оруђа за мучење хришћана и почеше многе верне хватати и одводити на мучење. Тада се четрдесет и нешто више слугу Христових састадоше и решише да не чекају да их незнабошци похватају, него да сами добровољно изађу пред суд, исповеде име Христово и даду себе на мучење. Међу њима најглавнији беху: Леонтије, Маврикије, Данило, Антоније, Александар, људи знаменити и пореклом и ученошћу и врлинским животом. Они сви заједно изађоше пред поглавара Јерменске области Лисија и изјавише да су хришћани. Зачудивши се једнодушној слози толиких људи и њиховом јуначком добровољном идењу на муке, поглавар их упита: Откуда сте? и ко вас научи не поклањати се боговима нашим? Одговори свети Александар: Овдашњи смо, неки из града, неки са села, ова земља је наша отаџбина, а отац нам је Христос небески; Он нас научи не клањати се лажним боговима, глувим и слепим, делу руку људских. - Поглавар упита: А где је ваш Христос? Не би ли Он распет, и не умре ли? - Свети Леонтије одговори: Кад знаш да наш Христос умре, знај да и васкрсе из мртвих и вазнесе се на небо. Јер Он добровољно умре за нас, и опет устаде као Син Божји. - Поглавар упита: Је ли Христос сада жив?

- Леонтије одговори: Поглавару, ваши богови не живе после смрти, а Господ наш живи вечито, мада и умре на кратко време ради спасења нашег. Смрћу Својом Он нас избави од вечне смрти, оживотвори нас и научи нас да умиремо ради Њега, да бисмо живели с Њим у бесконачном животу.

Тада поглавар стаде хвалити своје богове: Зевса[4], Аполона[5], Асклипија[6] и друге. На то свети Леонтије рече: Зар је ваш Зевс бог? - Поглавар одговори: Он влада небом; отац је свију богова. - Леонтије узврати: Богу доликује да је праведан, чист, безгрешан; а ти шта велиш за твога бога Зевса? - Поглавар одговори: Ја га називам праведним, чистим и безгрешним. - На то свети Леонтије рече: Како је Зевс праведан, када оца свог Крона одагна с престола? како је он чист и безгрешан, када он своју рођену сестру Иру узе себи за жену и оскврни многе туђе жене? Па не само жене него и људе оскврни и почини најодвратније гадости. Како је дакле толики грешник могао бити богом? А када је бог ваш грешник, онда је њему потребан други бог, безгрешан, који би га поправио.

Испунивши се гнева, поглавар Лисије бесно рече: Ко ти даде право да судиш богове наше, о зла главо? Они су мени богови, нећу вас поштедети, већ ћу вас све страхотно погубити!

- На то му свети Леонтије рече: Не гневи се, поглавару, слушајући истину. Нису ли људима прописани закони, да нико не може имати тућу жену, нити сестру узимати за жену, нити неправдовати, нити убијати? И ако се неко усуди да поступа противно законима, назива се преступником закона, и подлеже суду и смртној казни. А ваши богови, будући људима, препуни свих зала и безакоња, беху блудници, прељубници, човекоубице и, као законопреступници они у највећој мери заслужују грозан суд и многе смртне казне. Стога треба да се ваши безакони богови потчине људским законима и да подражавају људе који се строго држе закона, а ви да будете боговима вашим судије, богови и васпитачи док их не поправите. - Поглавар узврати: О, прелуди! не ваш ли Бог би распет као зликовац? а ко од богова наших би распет? - Одговори свети Леонтије: Распе се за нас Христос Бог наш, и ми се хвалимо крстом Његовим, а ваши богови трепте, боје се распетог Бога нашег, и беже далеко од крсне силе. Бог наш драговољно пострада на крсту, а ваши богови и не хотећи изгибоше од горких смрти. Бог наш је Спаситељ рода људског, а ваши богови су погубитељи људи. Бог наш је истинит, а ваши богови су лажни, и нису богови, већ су беси и пагубне варалице; јер и сами изгибоше, и поклонике своје воде у вечну погибао.

Разјарен овим речима светог Леонтија, поглавар нареди да камењем бију по устима све исповеднике Христове, говорећи: Нека буду бијена уста, из којих излази хула на богове наше. - Светитељи пак бијени, говораху: Нека тебе Бог бије, слуго Сатанин! јер чувши истину, ти неправедно судиш, пошто си пијан безбожјем!

Потом мучитељ нареди да их све окују у железне ланце и баце у тамницу. Свети се у тамници, као у палати, весељаху о Богу Спасу свом и певаху Давидове псалме, јер неки између њих још од детињства беху вични књизи. А свети Леонтије их сокољаше све оваквим речима: Чесна браћо, и слуге Христове! с трпљењем поднесимо све! Ви знате из Светога Писма колико претрпе праведни Јов и каково би страдање Господа нашег, и како скончаше и друге свете слуге Његове. Јован Претеча би обезглављен, Стефан камењем убијен,[7] Петар главачке распет,[8] Тома копљем прободен,[9] други умреше за Господа свог разним мученичким смртима. Колико светих пострада за царовања Адријана, Декија, Максимијана и других ранијих незнабожних царева,[10] не само људи него и жена, као што слушамо о светој Текли, Ефимији, Капитолини, Јулити[11] и о другим светим мученицама, чија су имена записана у књизи живота на небу. Како се оне јуначки борише, и ђавола победише! И када жене бише тако храбре, онда утолико више ми људи треба да будемо храбри и непобедиви и да душе своје положимо за Христа Бога нашег, који душу Своју положи за нас на крсту.

Таквим речима свети Леонтије бодраше браћу, и сви усрдно жељаху да свакојаке муке претрпе за Христа. Жега беше притисла и жеђ велика мораше свете; утом дође к тамници да их посети једна благородна и побожна жена по имену Власијана; она несметано донесе хладне воде са оближњег извора и напоји их. Насталу ноћ проведоше свети у молитвама и појању псалмова. Не спаваше те ноћи ни поглавар Лисије, јер размишљаше на какве муке да стави утамничене слуге Христове. А кад пред зору заспа, њему се у саном виђењу јави ђаво и рече: Буди чврст, Лисије; ја сам бог Асклипије, мучи непоштедно хришћане који хуле на нас, јер они многе ружне ствари изговорише у тамници о нама; ти их најразноврснијим мукама погуби што пре.

Пробудивши се од сна, поглавар чим се раздани седе на судишту, изведе преда се свете сужње оковане, и рече им: Поклоните се боговима, па ћете постати пријатељи самодршцима и нама, и сваки ће од вас добити по двеста златника, нове лепе хаљине, појасе, принећемо жртву, приредићемо гозбу и провеселићемо се заједно. Не послушате ли ме, бићете жестоко мучени. Ипак вас молим: не лишавајте себе овог слатког живота; не растајте се од својих жена, деце и пријатеља; принесите жртву бар једноме од наших богова. - Свети одговорише као једним устима: Нека си проклет, мучитељу, са боговима твојим! ми нећемо принети жртве нечистим бесима; нама није потребно ни ваше злато, ни одело, ни гозбе, ни пријатељство, јер је Господ Христос наше богатство, и одело, и храна, и пиће; Он нам је и Отац, и најмилији пријатељ, и ми смо готови за Њега све поднети и умрети.

Тада мучитељ нареди да их све наге обесе на мучилишту и железним ноктима стружу њихова тела. И свети мученици бише стругани дуго, све до подне, када сунце страховито упече, те поглавар оде дома; а свети мученици, остругани до костију, по наређењу мучитеља бише опет закључани у тамницу. А гореспоменута благочестива жена Власијана опет их обиђе и кроз прозорче их напоји водом, изнемогле од рана и од жеђи. Расхладивши се, свети благословише ту жену, помолише се за њу и за децу њену, и благодараху Бога што их удостоји да страдају за Њега.

Када свети сеђаху у тамници, виде свети Леонтије да неки између браће имају силне болове од рана, и бојаше се да неко од њих због тога не отпадне од вере; стога се мољаше Богу да им да да што пре заврше свој подвиг. У граду пак беше угледни грађанин по имену Ирод, који се потчињаваше јелинима и који уживаше поштовање код поглавара као саветник. Тај грађанин имађаше писара Филина, кога свети Леонтије вољаше због његове добре нарави. Свети посла по њега, и када Филин дође к тамничком прозорчету свети Леонтије му рече: Брате Филине, реци господину Ироду, ако буде каквим послом ишао код поглавара, нека га подсети на нас и нека му посаветује да нам сутра изрекне смртну пресуду.

Филин оде и пренесе поруку Ироду. У то време поглавар позва к себи Ирода на вечеру, но он не оде одмах, а поглавар га је чекао. Онда поглавар посла поново по њега, али Ирод дође касно и рече: Ја не могу да једем, јер сам посматрао како су стругали осуђенике из којих истече толико крви, па ми се згадило, и мука ми је у стомаку, и мој стомак не може да прима храну; повраћа ми се. - Поглавар упита: Шта ми ти онда саветујеш, шта да радим с њима? - Ирод одговори: Нека умру сутра. Они су нарушиоци цареве заповести и заслужују смрт, зашто их онда не погубити одмах? - Тада поглавар обећа са заклетвом да ђе их сутра предати на смрт.

Чувши то, Филин похита к тамници и извести светог Леонтија о томе. Сазнавши то, сва се браћа обрадоваше што ће сутра умрети за Христа, и благословише Филина за његов труд. И они сву ноћ проведоше у молитви, припремајући се за смрт. У молитви говораху: Господе Боже отаца наших, прослави Своје свето име у нама, скрушене душе и смирена духа молимо се Теби. Нас, који сами приносимо себе на жртву живу Теби, прими као жртвене овце и јагњад, и нека ова жртва наша буде пријатна Теби! Нема стида онима који се уздају у Тебе. Ти знаш, Господе, да Те ми заволесмо, и Тебе ради предадосмо себе на смрт. Стога нас Ти укрепи све, да нико из ове дружине не изостане, да се због њега непријатељ наш не би насмејао и обрадовао.

Тако се мољаху свети, и сокољаху један другога. А у поноћи они запеваше велики псалам погребу своме, псалам: Блажени непорочниј в пут... (Пс. 118, 1...). Када отпојаше псалам, дође анђео Господњи, испуни тамницу светлошћу и рече им: "Радујте се, слуге Христове, близу је крај ваш, имена су ваша записана на небу; имајте поуздања, Господ је с вама." - Рекавши то, анђео отиде. А они поклонивши се, благодарише Бога.

У то време два тамничка стражара, Менеј и Вирилад, пореклом Египћани, пошто не спаваху, видеше светлост која сијаше у тамници и чуше глас анђела, али самог анђела не видеше. И рече Менеј Вириладу: Видиш ли, брате, каквог су цара то војници? Ја сам од почетка пријатељ хришћанима, јер они иду не безаконим путем него праведним и држе веру у Бога свог, клањају Му се дању и ноћу; и у животу никоме не чине неправду, никога не вређају, не траже туђу имовину него и своју раздају, све љубе, свима добро чине, као што и сам знаш. И какав је живот оних што по египатским пустињама скитају? Није ли необичан и чудесан? јер они и чудеса чине. Ја ево помишљам да уђем к њима у тамницу и да их молим да ме при ме код себе; а ти, брате, шта мислиш? - Вирилад одговори: Исто што и ти. Ето и ми недостојни удостојисмо се видети светлост којом их обасја њихов Бог, за кога они умиру с радошћу. Када би неко стао приморавати поглавара да умре за Зевса, или за Аполона, или за Асклипија, или за ма кога од богова, да ли би он зажелео да умре? Нипошто, јер воли овај живот. А хришћани не штеде себе и неустрашиво иду на смрт за Бога свог, и удостојавају се од Њега такве славе, какву богови никоме од својих поклоника никада не јавише. Зашто дакле да не приступимо овим праведним људима и истинитоме Богу?

Пошто се тако посаветоваше, оба стражара уђоше унутар тамнице и припадоше к светима говорећи: Господо наша, слуге истинитога Бога Христа, примите и нас међу вас, јер и ми верујемо у Господа Исуса Христа, возљубившег вас, и молимо вас, помолите се Њему за нас, да нас удостоји удела с вама. - Свети се обрадоваше њиховом обраћењу к Богу и целиваше их, говорећи: Ви сте браћа наша, јер вас Господ наш призва к исповедању пресветог имена Свог, и даће вам подједнаку награду с нама, као и онима који у једанаести сат дођоше у Његов виноград (ср. Мт. 20, 1-16).

Сутрадан изјутра поглавар Лисије изиђе са војницима ван града на место где је намеравао погубити свете мученике, недалеко од реке зване Ликос. Устројивши тамо судиште, он нареди да свете мученике доведу из тамнице пред њега. Видевши да су се два тамничка стражара придружила светим сужњима, поглавар рече првом саветнику свом Апиану: Гле, и ови безумници зажелели да умру! Зар живот није бољи од смрти? - Апиан му на то рече: Нареди да их ставе на најљуће муке! - Не, одговори поглавар, јер ће се поплашити мука, па ће се опет обратити к боговима, и тако остати живи; а ја не желим да они остану у животу, него да умру. Стога ћу за све издати једну смртну пресуду.

И када свете мученике поставише пред њим на суд, он им не постави питање о вери и не одреди им никакво мучење, него их одмах осуди на смрт и написа овакву пресуду: "Ови четрдесет пет људи хришћанске вере што преда мном стоје на суду, који не послушаше царево наређење и похулише богове предака својих, наређујем да буду подвргнути казни коју заслужују по делима својим: прво им секиром отсећи руке и ноге, затим их предати огњу на сажежење, и преостале од огња кости њихове бацити у реку."

Слуге одмах посадише мученике на земљу и стадоше им сећи руке и ноге. Бејаше пак страшна сунчана жега, и свети мученици нешто од болова нешто од неподношљиве врућине страховито ожеднеше, те неки у тим патњама умреше, неки једва дисаху, а неки јуначки се држаху трпећи. Један од њих по имену Јаникит, посматрајући своје одсечене руке и ноге, осмехиваше се и говораше: Гледајте како жетвени срп пожње удове моје као класје! - А свети Сисиније, ваљајући се у својој крви, доваља се до једног блиског камена, и отворивши уста своја овако се помоли Богу: Господе, даваоче свих блага, Ти си некада у пустињи источио воду из камена и напојио жедни Израиљ, Ти и сада отвори овај камен и изведи воду, те ме напој мало, јер видиш нашу жеђ у којој се губимо.

Пошто се он тако помоли Богу, камен се изненада покрену, и распукну, и источи из себе извор воде питке. Напивши се воде, свети Сисиније благослови Господа говорећи: Славим Те, Боже мој, што ме напоји жедног, као мајка дете млеком! хвала Ти, Царе мој, што ниси презрео мене, слугу Свога! Но молим Те, не презри и милу браћу моју, слуге Твоје, и расхлади их морене жеђу, невидљиво изливајући на њих росу благодати Своје, и учврсти нас све да заједно скончамо у нади Твојој; а овом извору, силом Твојом изведеном, којим Ти обнови древно чудо, нареди да тече до свршетка света и дај овој води целебну благодат и силу у славу Твоју, Христе, и Твога Оца и Светога Духа, а у спомен нас слугу Твојих четрдесет и пет мученика, пострадалих за Тебе.

У то време слуге запалише спремљену огромну камару дрва, и стадоше узимати свете мученике и бацати их у огањ; неки од њих беху још живи, неки већ умрли; но слуге заједно са живима предаваху и мртве сажежењу. Бацајући мученике у огањ слуге их бројаху, али им један беше мање; и они зачуђени, стадоше га тражити. Тада свети Сисиније, лежећи крај камена источившег воду, одазва се говорећи: Ево ме овде! узмите ме и носите у огањ! - Слуге га узеше и однеше у огањ.

Пошто свети мученици сагореше и огањ се угаси, стадоше тражити по пепелу преостале кости мученика, и што нађоше, сабраше у вреће, па однеше и у реку Ликос изручише. Река прими у себе кости светих као скупоцено благо, и сачува их на једном недубоком месту близу обале, струјама својим сабравши их све заједно. Потом дођоше побожни људи и нађоше их без муке; покупише их све до једне, и чуваху их на чесном месту, док не погибе незнабожни цар Ликиније, савладар цара Константина, који владаше источном половином царства, и не зацари се сам Константин, и не би дата слобода Цркви Христовој у целој васељени. Тада и кости ових светих мученика бише показане свима, и црква би подигнута у име њихово. А даваху се исцељења од светих костију њихових и од онога извора, који свети Сисиније изведе молитвом својом.

Пострадаше свети четрдесет пет мученика десетога јула у Никопољу Јерменском од игемона Лисија, за Ликинијева царовања на истоку, док међу нама царује Господ наш Исус Христос, коме са Оцем и Светим Духом част и слава, сада и увек и кроза све векове. Амин.

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ И БОГОНОСНОГ ОЦА НАШЕГ АНТОНИЈА ПЕЧЕРСКОГ

За време благоверног и светог великог кнеза Владимира Свјатославича[12] самодршца Руске земље, благоволи Господ јавити Цркви Својој светилник и инокујућима наставника - незаборавног мужа, преподобног и богоносног оца нашег Антонија.

Преподобни Антоније родио се у граду Љубечу[13]. Још од детињства прожет страхом Божјим, он жељаше да се обуче у монашко обличје. А када му човекољубиви Господ стави у срце мисао да иде у Грчку земљу и тамо да се постриже, он одмах крену на пут, странствујући ради Господа који је странствовао и трудио се ради спасења нашег. Стигавши до Цариграда, он одатле отпутова у свету гору Атонску. Обилазећи светогорске манастире он се дивљаше животу тамошњих светих отаца, који у телу провођаху живот изнад људске природе, подражавајући бестелесне анђеле. Од тога се још јаче разгоре љубав његова према Христу. Желећи да подражава живот тих отаца, Антоније оде у један од светогорских манастира и моли игумана да стави на њега ангелско обличје монашкога чина. Провидећи у будуће врлине Антонијеве, игуман му испуни молбу и постриже га,[14] упутивши га у завете савршеног живота монашког.

Новопострижени инок Антоније у свему угађаше Богу, подвизавајући се у врлинама. Но особито напредоваше у покорности и послушању, чему се сви радоваху. Пошто проведе у Светој Гори не мало времена, свет у свима делима својим, служећи на спасење многима, игуману би откривење од Бога да преподобног Антонија отпусти у Русију. Дозвавши га к себи, игуман му рече: Антоније, иди натраг у Русију, да и тамо будеш на напредак и утврђење хришћанске вере; и нека с тобом буде благослов Свете Горе!

Примивши овај благослов као из Божјих уста, преподобни Антоније отпутова у Русију. Допутовавши у Кијево он размишљаше где би се настанио. И стаде обилазити манастире које беху почели оснивати монаси Грци, који беху дошли са митрополитом Михаилом ради крштавања Русије. Но ти манастири не држаху савршени поредак и устав општежића. По промислу Божјем, ниједан се од тих манастира не допаде преподобном Антонију да живи у њему. Стога он стаде ходити у околини Кијева по дубравама и горама, све до Берестова. Ту он нађе пећину, и сатворивши молитву настани се у њој. И провођаше живот у великом уздржању.

По престављењу благоверног књаза Владимира власт захвати безбожни и бедни Свјатополк[15] и седе на великокњажевски престо у Кијеву. Желећи да истреби са лица земље своју браћу, он уби свете мученике Бориса и Гљеба[16]. Видећи такво крвопролиће, преподобни Антоније поново отиде у Свету Гору.

Но благоверни књаз Јарослав, победивши Свјатополка, ступи на престо у Кијеву[17]. Јарослав је волео Берестово[18] са његовом црквом у име светих Апостола; при њој бејаше презвитер по имену Иларион, човек благочестив, велики испосник и зналац Светога Писма. (Након много година књаз Јарослав, по вољи Божјој и уз сагласност сабраних епископа, изабра Илариона за митрополита Кијевског)[19] Овај презвитер Иларион одлажаше с времена на време из Берестова на Дњепар, на брежуљак, где се сада налазе Даљне или Теодосијеве пештере манастира, а тада беше велика шума. На том брежуљку Иларион ископа себи малу пештеру, у којој се тајно мољаше Богу, појући псалме и правећи поклоне.

У то време преподобни Антоније се налажаше у Светој Гори, у манастиру свога пострига. И опет игуману би откривење од Бога: "Пошљи, рече Господ, Антонија поново у Русију, јер ми је тамо потребан." Игуман позва преподобнога и рече му: "Антоније! Бог тако хоће, иди опет у Русију, и нека је с тобом благослов Свете Горе!" - И усто игуман прорече преподобноме, да ће он у земљи Руској бити духовни отац многим монасима. Затим га благослови и отпусти, рекавши му: "Иди с миром!"

Са таквим благословом преподобни Антоније допутова опет у Кијево. Изишавши на брежуљак где Иларион беше ископао споменуту малу пештеру, преподобни Антоније заволе то место. И помоливши се Богу са сузама, рече: "Господе! нека на овом месту буде благослов свете горе Атонске и молитва мога оца који ме постриже! Утврди, Господе, моје настањење овде!"

Рекавши то, преподобни се настани на том месту. И живљаше ту молећи се непрестано Богу, једући сув хлеб и пијући воду под меру, и то сваки други дан, а некада тек сваки трећи дан; понекад пак није окушао ништа по читаву недељу дана, проводећи дан и ноћ у молитвеном бдењу, и својим рукама копајући усрдно велику пештеру.

Сазнавши о настањењу преподобног у пештери, неки христољупци долажаху к њему доносећи му намирнице и просећи благослов од њега; а неки жељаху и да живе са њим, међу којима беше и блажени Никон[20]. У то време дође к преподобном Антонију и преподобни Теодосије[21], коме тада беше двадесет три године. Преподобни Антоније нареди блаженом Никону, јереју и искусном црнорисцу, да постриже Теодосија.

После много година, када се престави благоверни књаз Јарослав, власт прими његов најстарији син Изјаслав[22], севши на великокњажевски престо у Кијеву. Преподобни пак Антоније у то време беше чувен по свој земљи Руској због својих многобројних врлина, као у старини Антоније Велики у Египту. Дознавши за подвижнички живот преподобног Антонија, христољубиви књаз Јарослав дође к њему са својом дружином, просећи од њега благослов и молитве. Од тада преподобни постаде још чувенији, и поштован од свију. И почеше к њему долазити христољупци, желећи да се пострижу; и он их примаше и постригаваше.

У то време дође к преподобном Антонију блажени Варлаам, син великог бојарина кијевског Јована[23], затим Јефрем, књажев евнух.[24] На њихову жељу преподобни нареди блаженом Никону да их постриже, због чега је преподобни са братијом имао много непријатности. Јер не само разгневљени велики бојарин Јован дође са много момчади у пештеру, растера богоизабрано стадо преподобног оца нашег Антонија, извуче из пештере сина свог блаженог Варлаама, скиде му монашку одећу, обуче му блиставе бојарске хаљине, и силом га одвуче у свој двор, - него и сам велики књаз Изјаслав, дознавши за пострижење бојарскога сина и свог љубљеног евнуха, такође се силно разгневи на Христово стадо преподобног Антонија и нареди да ухвате блаженог Никона који их постриже, због чега беше нарочито љут на њега, и усто заповеди блаженом Никону да саветује Варлааму и Јефрему да поново живе у свету, претећи заточењем њему, његовом наставнику Антонију и свима у пештери, изјављујући да ће им и саму пештеру раскопати.

Тако велики гнев књаза, устројен "кнезом таме", принуди преподобног Антонија те он са преосталом братијом остави пештеру и оде у други крај. Међутим књегиња, сазнавши о томе, усрдно мољаше кнеза да својим гневом не протерује слуге Божје из своје области, да не би навукао онакав гнев Божји какав постиже њено отачаство, Пољску, по изгнању црноризаца. (Кнегиња ова беше Пољкиња, кћи пољскога краља Болеслава Храброг; она подсећаше кнеза на случај из живота њенога оца: због пострижења Мојсеја Угрина[25] Болеслав протера из Пољске црнорисце: гнев Божји не одоцни: краљ Болеслав умре напрасно, а у насталој међусобној борби би убијено много епископа и бојара). Једва умољен, кнез најзад дође себи и, побојавши се Бога, посла старцу молбу да се врати на своје, место. Пронашавши с муком после три дана преподобног Антонија, умолише га да се врати.

Вративши се у своју пештеру, преподобни отац наш Антоније непрестано мољаше Бога да му подари снаге да јуначки подноси напасти, приређиване од врага, мрзитеља добра, и да не преда зверима душе које Га исповедају, и да не заборави убоге Своје насвагда. Господ услиши молитву преподобнога: не само распуђене овце вратише се с миром к своме пастиру, него к њему у пештеру долажаше мноштво других, жељних спасења, молећи га да их избави од клизавог пута таме и упути к светлости спасоносног пута. Све њих преподобни Антоније примаше с љубављу. И пошто би их научио како се иде за Христом, он наређиваше блаженом Никону да их постригава. И сабра се око преподобног братије, њих дванаест на броју. Они заједнички ископаше велику пештеру; у њој устројише цркву и келије, које постоје и данас.

Сабраној око њега братији, и руковођеној њиме, преподобни отац наш Антоније рече једном: Ето браћо, Бог вас окупи, а ја вас постригох по благослову Свете Горе, којим и мене постриже игуман Свете Горе; нека буде на вама најпре благослов од Бога и Пресвете Богородице, па онда и благослов од Свете Горе. - Затим преподобни отац саопшти братији: Живите сами, ја ђу вам поставити игумана; а ја хоћу да живим сам, као што сам израније навикао.

И постави им за игумана блаженог Варлаама. Сам пак, избегавајући метеж и вреву, затвори се у једној келији у тој истој пештери. Потом се пресели на други брежуљак и стаде копати другу пештеру, која се налази под садашњим великим манастиром Печерским.

Блажени игуман Варлаам и братија, добивши благослов преподобног Антонија, остадоше и живљаху у првој пештери.

А када се братија умножи, те се не могаху сви сместити у пештери за време саборног богослужења, они намислише да ван пештере подигну малу цркву. Поводом тога игуман и братија одоше к преподобном Антонију у нову пештеру његову и рекоше му: Оче, братија се умножава, и ми већ не можемо сви да станемо у пештери за време саборне молитве. Стога по наређењу Господњем и Пресвете Богородице, и твојом светом молитвом, благослови да подигнемо ван пештере малу цркву. - Преподобни им даде свој благослов. А они, поклонивши му се до земље, одоше и стадоше зидати над пештером малу цркву у име Успења Пресвете Богородице.

По завршетку мале надпештерне цркве, књаз Изјаслав, у светом крштењу Димитрије, сазида цркву од камена у име светог великомученика Димитрија и устроји манастир при њој. За игумана у том манастиру књаз Изјаслав узе блаженог Варлаама, игумана братије живеће у пештери, јер, уздајући се у богатство, он је хтео да свој манастир уздигне над манастиром Печерским. Али, иако постоје многи манастири, настали богатством царева и бојара, ипак се они не могу упоредити са манастирима који настају молитвама светих, сузама, пошћењем и бдењем. Тако и преподобни Антоније не имађаше ни злата ни сребра, али сузама подиже манастир, неупоредљив са другима. Уосталом, блажени Варлаам би узет у манастир светог великомученика Димитрија у време када се Печерски манастир изграђивао.

Оставши без игумана, братија из пештере се договорише, па одоше к преподобном Антонију и рекоше: Оче, постави нам игумана. - А кога хоћете? упита преподобни. - Онога кога хоће Бог и Пресвета Богородица и ти, чесни оче! одговорише они. - На то им преподобни рече: Нека вам буде игуман онај између вас, који се одликује послушношћу, кротошћу и смиреношћу. - Тада братија молише преподобног Антонија да им игуман буде преподобни Теодосије, јер има његову нарав и искусан је у сваком добру. И благослови га преподобни Антоније на игуманство. Онда сва братија, њих двадесет на броју, поклонише се преподобном Антонију до лица земље, радосни што добише таквог наставника.

Поставши игуман у пештери, преподобни Теодосије се стаде усрдно бринути о обитељи са великим пошћењем и сузним молитвама, при чему му много помагаху благослов и молитва његовог старешине, преподобног оца нашег Антонија који насамо молитвено тиховаше. И Господ стаде умножавати црнорисце, те се убрзо под руководством преподобног игумана Теодосија обрете сто људи. Видећи такво умножење братије, преподобни Теодосије се договори са братијом да саграде манастир. Стога опет одоше к преподобном Антонију и рекоше му: Оче, број братије све више и више расте, и ми хоћемо да градимо манастир. - Преподобни Антоније се силно обрадова и рече: Благословен Бог за све! Молитва Пресвете Богородице и светогорских отаца нека је с вама и нека вам помаже!

Рекавши то, он посла једнога од братије књазу Изјаславу са поруком: "Христољубиви књаже! Бог умножава братију, а место које имамо тескобно је; молимо те, благоволи дати нам ону гору што је над пештером". - Чувши то, књаз се веома обрадова и посла свог бојарина да иноцима преда у својину гору над пештером. На тој гори игуман преподобни Теодосије и братија положише темеље великој дрвеној цркви, саградише је и иконама украсише; подигоше и многе келије, а сам манастир оградише кулама, па се преселише тамо из пештере. Од тога времена тај манастир, подигнут благословом Свете Горе, стаде се звати Печерски, јер црнорисци живљаху раније у пештери.

После тога преподобни игуман Теодосије реши да свој манастир осигура и духовном оградом, тојест уставом који уређује живот монаха не у усамљеништву него у манастиру. И он стаде тражити подесан манастирски устав. И у овој ствари њему помагаху благослов и молитва преподобног оца нашег Антонија: јер по његовом благослову и молитви Господ устроји, те се баш у то време нађе чесни инок Студитског манастира Михаил, који беше допутовао из Грчке са митрополитом Георгијем. Овај инок имађаше при себи Студитски устав. Преписавши тај устав у преводу са грчког, преподобни Теодосије га заведе у свом манастиру, и устроји по њему сав поредак: како вршити богослужење, појање и читање; како правити поклоне; како стајати у цркви; како се држати у трапези, и шта јести у које дане. Од Печерског манастира сви други манастири руски примише овај Студитски устав. Због тога Печерски манастир ужива преимућство првенства и части међу руским манастирима.

У дане игумановања преподобног Теодосија који помоћу новог устава и благословом и молитвама преподобног оца нашег Антонија вођаше живот Печерске обитељи путем врлине, дође у ову обитељ као седамнаестогодишњи младић преподобни отац наш Нестор, летописац руски, списатељ житија преподобног Теодосија и других. Преподобни Теодосије, који с љубављу примаше оне који долажаху к њему, усрдно прими и Нестора по савету и благослову преподобног Антонија. Истражујући због чега се манастир назива Печерским, преподобни Нестор у летопису свом саопштава укратко о подвизима првоначалника овог манастира, преподобног оца нашег Антонија.

Но да кажемо нешто о чудесима, иако не о свима, и о чесној кончини светог Антонија, позајмљујући обавештења од блаженог епископа Симеона и блиског му инока печерског Поликарпа, изоставивши сведочанства летописца о самим подвизима и напастима које преподобни претрпе.

Преподобни отац наш Антоније, осамљен у другој пештери, видећи умножење и узорно живљење Богом изабраног стада свог, прослављаше Бога веома у телу свом и у души својој, напредујући у свима врлинама и идући из силе у силу. Зато и Бог прослави њега, те он засија у земљи Руској разним чудесима, нарочито даром исцељења и пророштва. И показа се преподобни отац наш и као лекар чудесни и као пророк руски.

Дар чудотворног исцељивања обелодани се код преподобног Антонија на следећи начин. Преподобни старац сам служаше болнима, и исцељиваше их својом молитвом. Но прикривајући смирењем дар исцељивања по својој молитви, он с благословом даваше болесницима као лек зеље којим се хранио; и болесници, окусивши од тога зеља, одмах оздрављаху, макар каква болест да беше на њима. Као подражаваоца оваквог чудотворног лечења свети старац остави блаженог Агапита, који лечаше болеснике на исти начин.[26]

О пророчком дару светог Антонија, поред других примера. сведочи и ово што следи. Три књаза Јарославича: Изјаслав књаз кијевски, Свјатослав черњиговски, Всеволод перејаславски, полазећи у рат са Половцима[27], дођоше к преподобном Антонију по благослов. А он, провидевши Духом гнев Божји који ће их постићи, заплака се и прорече им говорећи: Због грехова ваших ви ћете бити побеђени од варвара и натерани у бекство, при чему ће се многи ваши војници подавити у реци, други ће бити у ропство одведени, а остали мачем побијени.

То се и зби на реци Алти[28], када књажеви једва живи побегоше: Изјаслав и Всеволод у Кијево, Свјатослав у Черњигов; а Половци се размилеше по југоисточним крајевима Руске земље, пљачкајући и убијајући.

Уједно с овим пророчанством књажевима преподобни Антоније предсказа Шимону, сину кнеза варјажскога Африкана, да ће Шимон благодаћу Божјом у поменутој битци не само избећи смрт налазиће се усред лешева, него да ће након много година први бити сахрањен у каменој цркви печерској, о којој преподобни такође прорече да ће на чудесан начин бити подигнута.

Све се то заиста и зби. Јер сам Шимон, враћајући се из те битке, исприча преподобном Антонију ово: Рањен, ја лежах међу поубијанима, али ме нека божанска сила извуче исред њих и исцели ме од рана; све пак моје блиске и војнике ја нађох читаве. Исто тако ја двапут видех у ваздуху слику цркве која се има саградити и ја у њој погребен бити: сада, лежећи међу побијенима на реци Алти; и раније на мору, када бежах у Руску земљу ка књазу Јарославу, прогнан из кнежевине варјажке од мог стрица Јакуна.

Испричавши то, Шимон самим делом потврди своје речио указаном му благоволењу Божјем односно подизања свете цркве, прореченог преподобним Антонијем. Јер тада Шимон изнесе појас и златан венац, и предаде их преподобном Антонију са речима: Ово скидох са иконе распећа Христова када напуштах отаџбину своју. Ти ми предсказа да ћу бити погребен овде; а мени би глас од Господа који ми нареди, да се овим појасом измери темељ цркве у којој ћу бити сахрањен и чију слику видех у ваздуху; овај пак венац, по истом наређењу Господњем, треба да буде обешен над жртвеником.

Тако се јасно обелодани, да се пророчанство преподобног Антонија потпуно поклапало са вољом Божјом. Касније то потврди и сама стварност: након много година после овога Шимон заиста би први сахрањен у богозданој каменој цркви печерској.

Сада опет да се вратимо к летопису и кажемо коју реч о немалој напасти коју претрпе преподобни Антоније. Јер мрзитељ светлости добрих дела, кнез таме - ђаво, поново покуша да преко књаза Изјаслава лиши престони град Кијев великог светилника, преподобног оца нашег Антонија, који у мрачној пештери, као под судом, сијаше врлинама и чудесима. Стога он устроји овакву пометњу.

После победе одржане, по проречењу светог Антонија, над Половцима у гореспоменутој битци, кијевски људи тераху свога књаза Изјаслава да поново крене с њима противу непријатеља који се беху размилели по Русији. Но пошто књаз не пристајаше на то, они дигоше буну[29], ослободише тамнице полоцкога кнеза Всеслава који се као заробљеник налазио у Кијеву, и прогласише га за свога кијевског кнеза, а кнез Изјаслав побеже у Пољску. Након седам месеци Изјаслав крену са Болеславом Храбрим противу Всеслава. Всеслав им изиђе с војском у сусрет, но кришом побеже к Полоцку. Тада Изјаслав уђе у Кијев.[30] Нахушкан од ђавола, Изјаслав се стаде силно гневити на преподобнога Антонија, јер неко оклевета код њега преподобнога, како тобож он љубљаше Всеслава, даваше му савете, и стога тобож он беше виновник све те буне у Кијеву. Преподобни пак Антоније у то време служаше у пештери болесноме Исакију затворнику, кога ђаво беше преластио јавивши му се у облику Исуса Христа, и једва га оставио жива заморивши га играњем.[31] Овом светитељевом служењу болесноме Исакију преластитељ ђаво завиђаше много, бојећи се да тим служењем прелашћени Исакије не буде убрзо исцељен телом и душом. И због тога ђаво на све могуђе начине распириваше гнев у кнезу Изјаславу, да би он протерао преподобног Антонија из кијевског краја. И враг успе у томе на неко време. Кнез черњиговски Свјатослав извештен о томе да је његов брат Изјаслав веома љут на преподобног Антонија, посла по светитеља ноћу и тајно га узе к себи у Черњигов. Преподобном Антонију се допаде једно месту близу Черњигова на гори Болдини: ту он ископа пештеру и живљаше у њој. Касније на том месту би подигнут манастир.[32] Но ненавидник добра није дуго ликовао, јер ускоро књаз Изјаслав испита ствар добро и непристрасно, увери се у невиност светог Антонија и познаде сплетку кушачеву. Сажаљевајући случај, он посла у крајеве черњиговске к преподобном Антонију, молећи га да се врати у кијевску област к своме богоизбраноме стаду. Кротак и смирен срцем, преподобни Антоније се одазва молби и врати к својој братији, који беху пометени и одбачени као овце без пастира. Јер Бог није хтео да овај свесветли светилник, светозарно сунце земље Руске, преподобни отац наш Антоније постави почетак благочиног житија монашог у другом граду сем у богоспасаваном престоном граду Кијеву. Но откуда је преко благоверног књаза Владимира синула светлост православне вере свој земљи Руској, Господ је благоволео да отуда засија преко преподобног оца нашег Антонија луча савршеног закона подвижничког.

И после такве напасти преподобни отац наш Антоније не клону духом него, проходећи ступњеве све већих и већих подвига, труђаше се у пештери, док не однесе потпуну победу над нејаком силом ђавола. Јер, по речима Еванђеља, он изгоњаше овај лукави род молитвом и постом (Мк. 9, 29), и осталим трудољубивим подвизима: бдењем, стајањем и безбројним коленопреклоњењима. И све до смрти своје он никада не остави мрачну пештеру своју, иако сав живот његов у њој бејаше непрекидна борба са управитељима таме овога света.

Настанивши се поново у пештери, преподобни Антоније стаде опет пројављивати дар чудотворства у већој мери него раније. Он се поче са великим усрђем старати око подизања камене цркве печерске, чије зидање он предсказа, и о чему доби сведочанство благоволења Божјег преко Шимона. Преподобни Антоније се поводом тога саветоваше са преподобним игуманом Теодосијем, у исто време усрдно се молећи Вишњем Неимару, да Он сам пречистим рукама Својим благослови и помогне зидање дома Пречистој Матери Својој, Владарки нашој Богородици, јер, говораше он речима Давидовим: Ако Господ неће градити дома, узалуд се муче који га граде (Пс. 126, 1).

Када се свети Антоније подвизаваше у таквој молитви, догоди се предивно чудо: не удаљујући се никуда од Печерског манастира, као некада преславни чудотворац Николај од Мира, он се заједно са својим једнодушним пријатељем преподобним Теодосијем појави у Цариграду, представши Царици Небеској, Пресветој Богородици; и добивши од Ње злата са преподобним Теодосијем, он га даде мајсторима - зидарима, да они, по наређењу Царице Небеске, иду у Русију ради зидања цркве печерске.

Мајстори - зидари допутоваше из Грчке и испричаше то велико чудо. Преподобни пак отац наш Антоније сегну се за другим предивним чудесима, својственим древним пророцима, Гедеону и Илији. Јер када мајстори упиташе преподобног Антонија, на ком месту жели да се зида црква Пресвете Богородице, он се три дана мољаше да сам Господ, тројичан у Лицима, знаком с неба укаже место достојно за обиталиште Царице Небеске[33]. И тада, покренут Богом, кнез Свјатослав дође к људима који се беху сабрали ради избора таквога места, и поклони за цркву своје имање које се граничило с пештером. А преподобном Антонију, када он прве ноћи стајаше на поменутој молитви, јави се сам Цар Славе, Господ Христос, и рече му: "Антоније! нашао си благодат преда мном." Чувши то, преподобни Антоније измоли у Господа, да по свој земљи изјутра буде роса, а да место на коме се има подићи црква буде суво. И би тако. А друге ноћи преподобни измоли у Господа, те само на месту, угодном Њему за цркву, би роса, а сва остала земља беше сува. У трећи пак дан преподобни отац благослови указано место и нареди да се оно размери златним појасом са иконе Спаситељеве, добијеним од Шимона, и то: тридесет појаса у дужину и двадесет у ширину, као што би Шимону наређено одозго. Затим преподобни Антоније молитвом својом низведе огањ с неба,[34] који не само спали све растиње на том месту него и земљу ископа, те тако потпуно припреми то место, где би подигнута света чудотворна црква печерска, "слична небу", како се то вели у повести о њој.

Таквим чудесима преподобни отац наш Антоније уготови место за цркву свете обитељи Печерске и благослови почетак њенога зидања. После тога он стаде себе сама спремати за одлазак ка Цркви вечној, нерукотвореној, у обитељима небеским, о којој свети Јован пише у Откривењу: Господ Бог Сведржитељ црква је њему (Откр. 21, 22). Тако предсказа и Царица Небеска када се у Влахерни јави градитељима цркве и рече: "Овај Антоније ће вас само благословити на дело, јер он сам одлази у вечни покој: а Теодосије друге године иде за њим."

Но какво спремање за чесну пред Господом смрт беше потребно преподобном оцу нашем Антонију који, имајући добровољно обиталиште у пештери као у свагдашњем гробу, могаше говорити са апостолом: сваки дан умирем (1 Кор. 15, 31)? Стога он и са пророком нелажним устима говораше сваки дан: спреман сам, и не затежем се чувати заповести твоје (Пс. 118, 60). Спреман дакле беше срцем преподобни Антоније, и не беше узнемирен абог дела својих, него због богоизабраног стада свог, да га не остави пометено. Тако се на преподобноме испунише речи апостолске: Обоје ми је мило: имам жељу отићи и с Христом бити, што је много боље; али остати у телу потребније је вас ради (Флб. 1, 23-24).

Видећи да је већ дошло време одласка и разлучења од тела, преподобни Антоније утешаваше децу своју обећањем, да ни по одласку своме неће оставити ово свето место на коме се подвизавао, него ће га стално надгледати и посећивати, старајући се о њему и помажући оне што живе у њему и оне што му са вером прибегавају. Но особито благонадежно обећање, драгоценије од сваког наслеђа, остави преподобни о месту својих подвига: он обећа посредовати молитвама својим да као што он одлази из тела са покајањем и увереношћу у помиловање, тако се удостоје тога и остали који се ту налазе и имају љубав к њему.

Пошто проведе у другој пештери шеснаест година, преподобни Антоније заврши у њој свој временски живот и отиде у бесконачни, десетога јула 1073 године, у деведесетој години старости. Чесне мошти преподобног првоначалника бише тада положене у тој истој пештери под великим манастиром, у којој сс он престави. Но као што се сам преподобни отац за живота свог удаљаваше од очију људских, тајно се молећи Богу у осами, тако моштима својим он испроси тај исти дар - да буду удаљене од очију људских: јер је требало да се овај руски законодавац удостоји истог удела са израиљским. Израиљци не могаху некада гледати у живога Мојсија због светлости којом је сијао, када им донесе закон са Синајске Горе (2 Мој. 34, 29-35); тако исто не могаху и преподобног оца нашег Антонија, за живота његова у пештери, гледати у светлости добрих дела, када донесе земљи Руској закон са горе Атона. Тело упокојеног законодавца израиљског Мојсија би сакривено од гледања (5 Мојс. 34, 6); тако исто сакривено је и тело преподобног оца нашег Антонија, законодавца руског. Бог, диван у светима Својим, до сада нам чудотворно забрањује видети тело преподобнога: јер многи који се дрзнуше раскопати место где је положено чесно тело преподобног оца нашег Антонија, бише наказани суктањем огња који их опаљиваше, и они силне болове осећаху од тих опекотина све док се нису раскајали за такву дрскост. Но иако су мошти преподобног оца нашег удаљене од нашег вида, ипак су помоћју својом свагда с нама и близу свих који призивају угодника Божјег. Јер свете мошти његове обилно творе чудеса, помажући свима који са вером прибегавају к чесном гробу преподобнога. Но оне нарочито одгоне од људи таму демонску, као истинита светлост која и у тами мрачнога гроба светли; и тама демонска никада не може обузети ову светлост, већ стално ишчезава од блистања њеног.

Чесне мошти преподобног оца нашег Антонија избављају и од различитих недуга који војују не само на тело него и на душу. То је нарочито искусио свети Јован Многострадални: борећи се три године са нечистим страстима, и много пропативши, мучен блудном пожудом, он дође на гроб преподобног Антонија, и ту проведе дан и ноћ у молитви. И гле, он чу глас преподобнога упућен њему: "Јоване, Јоване! Ти треба да се затвориш у овој пештери, да би, уз помоћ Господњу, престала борба, окончана усамљеношћу и ћутањем". - Јован то учини. И благодаћу Божјом, на молитве преподобног оца нашег Антонија, би спасен: нечисте страсти телесне, иако скоро тридесет година нападаху на њега заједно са нечистим дусима, ипак га, како видимо из његовог житија, не победише.[35]

Преподобни отац наш Антоније, као што обећа, не остави ни своје свето место. Бринући се о њему, он се, по престављењу свом (као и раније за живота), јави заједно са преподобним Теодосијем у Цариграду, и ту уговори са грчким иконописцима о изради чеоних икона за печерску цркву; притом даде им довољно злата, као и раније зидарима са истим преподобним Теодосијем; и посла их у град Кијев у Печерски манастир к блаженоме Никону, тадашњем игуману, као што о томе казује повест о украшењу свете цркве печерске.

Преподобни отац наш Антоније показа се веродостојан и у благонадежном обећању свом, да ће по одласку свом помагати онима који га љубе, да живот свој, проведен на његовом светом месту, окончавају у покајању и удостојавају се помиловања од Господа. Ово обећање чудотворно се зби самим делом на блаженом Еразму, црнорисцу печерском. Оплакујући злато утрошено на украшавање цркве печерске[36], он паде у љути недуг; седам дана лежаше он без свести, и већ беше на концу, али се никако не могаше без покајања преставити, и на том светом месту погребен бити. И гле, у осми дан њему се јави преподобни Антоније са преподобним Теодосијем и рече му: "Молисмо се Богу за тебе, и Он ти дарова време за покајање". - Еразмо одмах оздрави, и тако се савршено покаја, и би помилован од Бога, да у трећи дан премину. Он се удостоји те би прибројан к лику светих, као што пише у његовом житију.[37]

Прославимо стога и ми сведарежљивог Човекољупца што је даровао тако чудотворног првоначелника монахујућима у земљи Руској, преподобног Антонија. Ни један човек не може описати сва његова дела, нарочито она учињена до престављења, јер он провођаше живот тајно у усамљеничком пештерном молитвеном тиховању и деловању; то је познато само Свезнајућем Срцезналцу који зна непознатости и тајне; Његов језик је "трска хитрога писара" (Пс. 44, 2); Он је сам написао опширније житије преподобног оца нашег Антонија у књигама вечнога живота. Ми пак, помолимо се усрдно великом чудотворцу, преподобном оцу нашем Антонију, да се његовим молитвама удостојимо скончати у покајању и помиловању од Господа Христа, коме са Његовим беспочетним Оцем и једносушним Духом част, слава и хвала, сада и увек и кроза све бесконачне векове. Амин.

ПОВЕСТ О ПРЕНОСУ ЧЕСНЕ РИЗЕ ГОСПОДА НАШЕГ ИСУСА ХРИСТА

За време благоверног цара и великога кнеза, самодршца целе Русије, Михаила Феодоровича[38], а за патријарховања свјатјејшег Филарета[39], царева оца по телу и по духу, у Персији цароваше шах Аббас[40]. Имајући љубав према благоверном цару Михаилу, Аббас му често слаше посланике са даровима; исто тако и руски цар шиљаше к њему посланике с даровима. Године 1625 месеца марта допутова у Москву к благоверном цару Михаилу од шаха Аббаса чувени посланик Урусамбек, доневши цару од шаха писмо и многе скупоцене поклоне. Поред тога он донесе од шаха свјатјејшем патријарху Филарету посебно писмо и неизмерно скупоцени дар: ризу Господа нашег Исуса Христа, у ковчегу златном, украшеном драгим камењем. У том писму персијски шах извештава да је риза Христова нађена за време освајања Грузије[41] у митрополијској ризници, где је била запечаћена у једном крсту; узевши је, шах је шаље на поклон свјатјејшем Патријарху московском. У том истом писму шах велича велико име Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа, говорећи: "Ко богодолично не поштује Њега (= Господа Исуса Христа) као Бога, тај нека без икакве милости буде сажежен огњем; а ко за таквог богохулника наложи огањ, тај је достојан чести и величања".

Свјатјејши патријарх Филарет с радошћу прими овај велики дар, драгоценији од свих дарова земаљских. Потом патријарх призва к себи искусне грчке старце који се у то време налажаху у Москви: једни од њих беху дошли у Москву из Јерусалима, други из грчких земаља. Међу њима бејаше Нектарије, доцније архиепископ вологодски и великопермски, и Јоаникије, који кратко време пре тога беше допутовао у Москву са свјатјејшим Теофаном, патријархом јерусалимским. Свјатјејши патријарх Филарет упита те старце Грчке, знају ли они што о ризи Господњој и шта се говори о њој у грчким земљама. И сваки од њих исприча оно што му је било познато о ризи Господњој. Архиепископ Нектарије исприча ово: Када бејах архиђакон код свјатјејшег патријарха цариградског, патријарх ме посла због неких црквених послова у Грузију. И догоди се да тамо бејах у цркви званој "Илета"; ту приметих крај десне певнице до првога стуба много упаљених свећа, и упитах свештенике: "Шта је то?" Они ми одговорише да је ту положена риза Христова, коју је донео један од војника њихове земље, који је био у Јерусалиму при распећу Господа, и како ту бивају многа чудеса од ризе Христове.

Други од Грка испричаше свјатјејшем патријарху да свуда, како у Палестини тако и у грчким земљама, православни тврде да се риза Господња налази у Грузији; јер је при распећу Господњем био неки војник из Грузије, коме је коцком припала риза Господња; он је њу донео потом у своју земљу, и као скупоцени дар поклонио је својој рођеној сестри, девојци; затим је тај војник испричао свима шта се све догодило у Јерусалиму са Исусом Христом. Чувши казивање свога брата војника, девојка заволе ризу Господњу и чуваше је са страхопоштовањем. После мало времена та девојка умре. Умирући, она завешта да њено тело погребу у ризи Господњој уместо погребних покрова. Тако и би учињено. Након неког времена из гроба те девојке порасте велико и веома лепо дрво. У време Константина Великог, грчкоримског цара,[42] када Грузија прими свето крштење, из тога дрвета стаде тећи миомирисно и целебно миро; тим се миром мазаху најразноврснији болесници, и добијаху исцељење. Правоверни цареви грузијски, видећи таква славна чудеса, саградише над тим дрветом дивну цркву, и назначише при њој епископа. После пак много година, када по попуштењу Божјем Персијанци први пут поробише Грузију, тада они опустошише и ту цркву, у којој беше мироточиво дрво. Доцније се Грузија ослободи од персијског ропства, али тог дрвета већ не беше тамо, нити целебно миро истицаше из тога места; само стуб обележаваше то место. О ризи пак Господњој сви једногласно тврђаху, да се она налази у Грузији; многи сматраху да су верни, по промислу Божјем, извадили ризу из гроба, да би је сачували неприкосновеном у време ропства. А на који се начин она потом обрела у митрополији, о томе нема података.

Свјатјејши патријарх Филарет саслуша сва ова казивања о ризи Господњој. Затим се посаветова са преосвећеним архијерејима руским (тада беше време свете Велике Четрдесетнице), те наложи строги пост и молитву. У крстопоклону пак недељу, одслуживши свеноћно бденије, свјатјејши патријарх нареди да се риза Христа Бога Спаситеља нашег положи на болесника, као што у древности благочестива царица Јелена положи на мртваца крст Христов ради осведочења о истинитости његовој. И као што тада крст Христов би распознат по сили којом васкрсе мртвац, тако се и сада сви уверише у истинитост ризе Господње: јер од ње добише исцељење и брзо оздрављење сви болесници на које она би положена.

Због такве благодати, велике се радости испунише и благоверни цар и свјатјејши патријарх. Потом наредише да се у великој саборној цркви Успенија Пресвете Богородице, на западној страни у десном углу, устроји почасно и нарочито украшено место, где бејаше изображење живоносног гроба Христовог. Ту и би положена риза Господња. Она се и досада налази тамо, побожно поштована од свију; од ње се и до данас дају исцељења болеснима који јој са вером прибегавају.[43]

Празновање полагања чесне ризе Господње би одређено у десети дан месеца јула у славу Христа Бога нашег, са Оцем и Светим Духом слављеног вавек. Амин.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ВИАНОРА и СИЛУАНА

Свети мученик Вианор беше родом из Писидијске области.[44] Због исповедања вере у Христа он би ухваћен и изведен пред поглавара Севиријана. Поглавар га примораваше да се одрекне Христа, али Вианор то одби. Стога би најпре вешан и бијен; потом усијаним гвозденим куглама паљен; затим му зубе избише, па уши одсекоше. Неки Силуан, који беше присутан и посматраше јунаштво светог мученика, поверова у Христа; зато му одмах одсекоше језик, па онда и главу. После тога светом Вианору просврдлише глежњеве, ископаше десно око, одраше кожу с главе, и најзад одсекоше свету главу. Тако свети мученици Вианор и Силуан скончаше, и примише венце мученичке.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА АПОЛОНИЈА

Свети мученик Аполоније беше родом из града Сарда у Лидији[45]. Када једном путоваше у град Иконију, он би ухваћен и приведен к управнику тога града Перенију. Упитан, он изјави да је хришћанин. Управник га примораваше да се закуне царем. На то му свети Аполоније рече: "Хришћанину није допуштено клети се смртним човеком, поготову човеком који не зна Творца и Саздатеља сваке твари".

Због оваквих речи свети Аполоније би обешен на крст, и тако предаде душу своју у руке Божје, и прими од Бога венац мучеништва.

СПОМЕН СВЕТИХ ПРЕПОДОБНИХ ДЕСЕТ ХИЉАДА ЕГИПАТСКИХ ПУСТИЊАКА

Ови свети угодници Божји беху огњем и димом уморени у време једног патријарха Александријског. Овај патријарх омрзну ове свете пустињаке и окривљаваше их као јеретике - оригенисте зато што сви они, на челу са светим Исидором Пелусиотом, у спору и сплеткарењу против светог Јована Златоуста, беху на страни светог Златоуста. Патријархов човек узе одред војника и оде у пустињу. Војници, напојени вином, разлетеше се по манастирима и пећинама и колибама, те свете испоснике или мачем посекоше, или димом и огњем уморише, или разјурише. То би око 398 године.


НАПОМЕНЕ:

  1. Икону (фреску) о страдању ових Светих 45 Мученика видети на страни 179. ове књиге.
  2. Управљао источном половином римске царевине од 307 до 324 год. год.
  3. Управљао римском царевином од 306 до 337 године.
  4. Врховни бог код незнабожних Грка.
  5. Аполон - бог сунца, светлости, просвете; победитељ тамних сила.
  6. Асклипије - бог лекарства.
  7. Спомен светог првомученика Стефана 27 децембра и 2 августа.
  8. Спомен светог првоврховног апостола Петра 29 јуна и 16 јануара.
  9. Спомен светог апостола Томе 6 октобра и 30 јуна.
  10. Адријан царовао од 117 до 138 године, Декије од 249 до 251, Максимијан Галерије од 305 до 311. Поред њих били су нарочито свирепи гонитељи хришћана и ови цареви: Нерон (54-68 године), Трајан (98-117 г.) и Диоклецијан (284-305 године).
  11. Спомен споменутих светих мученица празнује се: првомученице Текле - 24 септембра, великомученице Ефимије - 16 септембра и 11. јула, Капитолине - 27 октобра, и кападокијске мученице Јулите - 31.
  12. Реч је о светом равноапостолном Владимиру, просветитељу и крститељу Русије; владао од 978 до 1015 године. Спомен његов празнује се 15 јула.
  13. Љубеч - у Черњиговској области, један од преисториских градова Древне Русије, који је постојао још до доласка Варјага. При Ољегу то је био један од главних градова где еу седели "велиции књази"; затим Љубеч губи свој важан политички значај. У садашње време то је мали град Черњиговске губерније на левој обали Дњепра, на 120 врста од Кијева.
  14. Добивши на монашењу име Антоније, можда је тиме изражена жеља да Антоније буде за Русију оно што је Антоније Велики, отац источног монаштва, био за Египат. Световно име преподобног Антонија је непознато. Постоји не баш сасвим веродостојно предање да се он у свегу звао Антипа.
  15. Трећи син светог Владимира.
  16. Спомен њихов празнује се 2 маја и 24 јула.
  17. Велики књаз од 1019 године.
  18. Тешко је тачно одредити у садашњем Печерском делу Кијева где се налазило то насеље Берестово; вероватно на западу од Печерског манастира за нешто више од километра.
  19. Године 1051.
  20. Дошао к преподобном Никон као презвитер и постригавао оно који су остајали у пештери с преподобним ради живљења с њим. Доцније блажени Никон би игуман Печерског манастира, по престављењу преподобног Теодосија.
  21. Дошао око 1055-1056 године. Његов спомен 3. маја.
  22. Велики књаз од 1054 до 1068 године.
  23. Касније први игуман Печерског манастира.
  24. Јефрем био главни управник двора код великог књаза Изјаслава; доцније удаљавао се из Печерског манастира у Цариград, где је живео у једном манастиру, одакле је доведен на Перејаславски архијерејски престо. Не зна се година његове смрти. У својству епископа Јефрем се прославио зидањем цркава.
  25. Спомен његов празнује се 26 јула.
  26. Спомен светог Агапита празнује се 1 јуна.
  27. Половци или Кумани - скитачко племе, живели у X-XИИИ веку на југу Русије и одатле вршили упаде у пограничне градове и села Руске земље.
  28. Та се битка догодила у 1066 години на реци Алти; Алта је притока Трубежа који се нспод Кијева улива у Дњепар с леве стране.
  29. Године 1068.
  30. Почетком маја 1069 године.
  31. Спомен преподобног Исакија празнује се 14 фебруара.
  32. Успенски на гори Болдини, или Болдински.
  33. Ова молитва светог Антонија подсећа на молитву судије израиљског Гедеона (Суд. 6, 36-40).
  34. Као некада свети пророк Илија (3 Цар. 18, 36-39).
  35. Спомен његов празнује се 18 јула.
  36. Блажени Еразмо је мислио, да би било боље то злато раздати сиромасима. Опхрван таким сумњама он паде у очајање и стаде живети брижно; у таквом живљењу га и снађе љути, предсмртни недуг.
  37. Спомен блаженог Еразма празнује се 24 фебруара.
  38. Царовао од 1613 до 1645 године.
  39. Патријарховао од 1619 до 1633 године.
  40. Шах Аббас И, прозван Велики, владао у Персији од 1586 до 1628 године; један од најзнаменитијих владара персијских; према хришћанима односио се човекољубиво.
  41. Грузија - некадашња Иверија; шах Аббас освојио један део Грузије 1613 године.
  42. Царовао од 306 до 337 године.
  43. Сада се два дела ризе Господње налазе у Петрограду: један у дворском храму, други у Петропавловском.
  44. Писидија - римска област на југу Мале Азије.
  45. Лидија - римска област у Малој Азији, на обали Јегејског Мора.

-